Priča o stvarnom Burdušu koji je oštetio NATO za više miliona dolara

Malo je onih koji nisu gledali film o Burdušu. Ciganinu i njegovoj sudbini, muzikantu. E taj Burduš iz tog filma je svima znan, iako nije bio stvaran, ko zna moguće i da jeste postojao.
Ali ovo je priča o jednom stvarnom Burdušu.
To mu je bilo prezime, Burduš, ime mu je počinjalo takodje sa B., ali, pošto ne znam gde se sada nalazi, ne bih da mu spominjem ime, da mu ne bih navukao nevolju na vrat ako je medju Šiptarima na Kosmetu, odakle je inače i rodom.
Cigni (neće mi zameriti Romi, jer i ciganski car Muharem Serbezovski, kaže da su Cigani, a Rom, znači čovek, a ljudi definitivno i sigurno jesu) koji žive na Kosmetu uglavnom su islamske veroispovesti i imaju najčešće imena i prezimena slična šiptarskima.
B. Burduš je inače iz jednog gradića na Kosmetu i došao je da služi vojsku upravo kod mene na obuku.
U martu 1998. godine. Verovatno vam je jasno ko je u ono vreme služio vojsku kod nas na Kosmetu. Sirotinja koja nije imala nikoga u vojnim odsecima, radnička i seljačka deca. Još u pešadiju. Ta martovska partija, taman smo primili klasu, tačnije nisu ni svi stigli, već je počelo u Prekazama kada su policajci pobili celu porodicu Jašari, žene i decu, inicijalna kapisla da vec sve plane. I planulo je. Šiptari su onako nešto jedva čekali, jer teroristička OVK nije imala masovnu podršku među Šiptarima, većinski su bili na strani umerenijeg Rugove. OVK je iskoristila ovo i privukla sebi većinu Šiptara na svoju stranu, uz opravdanje da Rugova i njegovi ne preduzimaju ništa.
Teroristi OVK su podigli pobunu.
Ta martovska klasa je jedva imala onu osnovnu vojničku obuku, jedno bojevo gađanje, a onda po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Ta 1998. godina je bila jako krvava, bogami i po nas, iako su oni mnogo više nadrljali.
Onda borbene grupe, ova, ona, ovamo, onamo. Neko vreme sam sa svojim borcima i bio sa policijom, davao im podršku minobacačima, pa se nagledao svega i svačega. Kada su "čistili" sela, svojski su se uglavnom su se trudili da detaljno "očiste", pa su čak i televizore i belu tehniku. Lepo su bili organizovani po tom pitanju, tako da su za njime išla dva velika kamiona u koje se tovarilo sve "očišćeno".
U decembru te 1998. godine sa nekom borbenom grupom me pošalju poviše Junika, tada već Burduš je ostao, a ja bio sa nekim drugim vojnicima u jedinici. Bi šta bi te zime, uglavnom smo pazili da Šiptari ne prebacuju oružje preko crte, ozbiljnijeg otpora unutar Kosmeta od strane Šiptara nije bilo.
Bombardovanje me zateklo u rejonu karaule Morina, odmah nas na crtu... pa i malo preko crte posle...
E a Burduš je ostao u vodu kod jednog poručnika. Kada je počinjalo bombardovanje, taj poručnik koji je bio komandir voda Burdušu, im je pričao čime će nas to gadjati. Između ostalog pričao im je o termovizijskim bombama koje se navode na toplotu motora. Tako odozgo gađaju motorna vozila, tenkove, itd...
Ta poručnikova priča je bila predveče. Ta jedinica nije bila na samoj "crti", već u selu Ponoševac, tu se završavaju brda i obronci Prokletija i počinje ravno juničko polje. Prelepa metohijska ravnica.
Jutro nakon poručnikove priče, Burduš stupa u akciju.
E, ovde da vam ne ostanem dužan da vam opišem Burduša. Mali, mršav, sa brkovima, pomalo je i ličio na onog filmskog Burduša. Jedino nije bio onako glavat. Od škole nije imao skoro ništa. Znao je da se potpiše. Nije znao da čita, ili ako je i znao to je ono, na jedevite jade da pročita rečenicu ili dve. Ali, varate se ako mislite da mu je to smetalo da bude snalažljiv i bistar. Imalo ga je za sve. Kao vojnik je bio jako dobar. Ali, barem dok je bio kod mene, šta god mi je trebalo, ja ga samo zovnem, kažem mu, za sat dva, Burduš to meni donese. Gde i kako nadje, na moja pitanja se samo smeškao. Sećam se da smo poviše Starog Trga, na nekom našem vojnom repetitoru bili, ja ono posle ručka u zezanju reko, jer, znao sam da nije moguće u toj zabiti naći, al bi sad leglo pivo. Nakon sat vremena, dolazi Burduš kod mene i nosi mi limenku skopskog piva. Gde je i kako on našao to, na vrh planine u šumetini, dok smo bili okruženi sa svih strana Šiptarima iz OVK to jedino on i dragi Bog znaju. Bio je u ono vreme oženjen i imao dvoje dece, a i bio je i malo stariji od svojih klasića, jer,  je bio ono "privremeno nesposoban" na regrutacijama. Bilo mu je tu oko 23, 24 godina.
E dakle tog jutra nakon poručnikove priče prethodne večeri, on dodje poručniku sa molbom da mu da dva vojnika da mu pomognu nešto i da ima odličnu ideju, ali je imao i molbu poručniku da želi da mu priredi iznenađenje i da će sam videti o čemu je reč.
Nas inače na granici u početku bombardovanja, barem prvih par nedelja nisu gadjali ovi odozgo. Jesu tek nakon što je pala karaula Košare.
Poručnik, već poznajući Burduša, da mu dva vojnika.
Nije ga bilo celog dana, čak ni za ručak nisu dolazili. Vratili su se kasno popodne a Buruš se samo smeškao.
Koju li je vragoliju napravio, poručnik nije ni mogao da nasluti. Mada je znao da jeste neka vragolija.
Sa padom prvog sumraka, počela je predstava.
I mi smo odozgo, pošto smo iza ledja mogli videti celo to polje, gledali kako ovi odozgo u masovnim naletima besomučno bombarduju polje iza nas. Dok se ostali čude, šta ovi ludaci gađaju, jer, tamo nije bilo ničega, Burduš je skakao od sreće. I onda je ispričao poručniku šta je uradio.
Selo je bilo napušteno, već nekoliko meseci Šiptari odande pobegli u susednu Albaniju. On je iz sela pokupio sve šporete i traktorske prikolice, traktorom ih razvozio po polju. Ispod svake prikolice je postavljao šporet i suvarke u njemu, a kada je razvezao sve šporete i prikolice, opet je sa drugarima obišao sve i potpalio one suvarke u šporetima, a onda se vratio nazad u jedinicu.
Kada je pao mrak, ovima odozgo je to izgledalo na oklopna vozila, a naravno topli šporeti na motore tenkova i eto njima radosti. Te prve noći su u svoje ratne dnevnike zabeležili da su uništili 26 "tenkova".
Ko zna možda su piloti i odlikovani za uspeh.
Sutra dan Burduš je opet bio vredan, ovoga puta je to uradio desno na nekih par kilometara, ali "tenkova" je bilo daleko više. Čak je uspeo da tokom dana razmesti 42 svojih "tenkova". Te noći juničko polje je prosto gorelo. Ovi su u talasima dolazili i gadjali skoro čitavu noć.
Burduš je tako zezao kauboje 7 noći. Ponestalo je i u Ponoševcu i svim okolnim selima i šporeta i prikolica.
Ali je ipak i osmi put postavio svoje "tenkove", ali su valjda kauboji shvatili da ih Burduš zajebava.
Naravno, verujem da bi pola onih koji su komandovali tim uništavanjem Burduševih "tenkova" bili smenjeni, da su znali da ih zeza jedan jedini B. Burduš, omaleni i nepismeni Ciganin.
Niko nije mogao da izbroji koliko su bombi bacili na Burduševe "tenkove", ali, sigurno to što su bacili vredi više miliona dolara, jer su 7 noći gadjali, verovatno misleći da je dole razmešteno najmanje pet oklopnih brigada VJ.
Ja sam kasnije uspeo da se, na žalost uverim i u njihovu efikasnost, ali, ako mi je za utehu, mada mi slaba uteha od toga, tada su nas gađali francuski miraži i bogami dobro su ciljali, a jedino je Bog bio tu nama od pomoći pa smo prošli tako kako jesmo.
Eto, vraćajući uspomene, mislio sam da i vi trebate da znate za ovog stvarnog Burduša. Naravno, većina vas pretpostavlja da ovaj momak nije nikada ničim nagradjen i odlikovan... Znam da je ostao na Kosmetu, vrativši se u svoje rodno mesto porodici. Nadam se da nije imao problema i da je danas živ i zdrav i on i njegovi. Eto, ovo je priča o jednom sasvim običnom vojniku, pešadincu, koji je zezao kauboje.