Ko je i kako na NATO pilote uticao da namerno promaše ciljeve

Na današnji dan, 24. marta 1999. godine, zločinačka armada NATO  pakta u 20 časova i 45 minuta započela je vazdušnu agresiju na SR Jugoslaviju. Besomočno bombardovanj, ne samo vojnih, već daleko više civilnih ciljeva, trajalo je 72 dana. Tačan broj stradalih od NATO bombi se ceni oko 2500 ljudi, od čega su 90% civili. Počinjena je ogromna materijalna šteta koja se ceni na više od 100 milijardi američkih dolara.
"Milosrdni andjeo", tako su nazvali zlikovci jedan od najgnusnijih zločina moderne ljudske istorije. Navodni cilj, što se kasnije u praksi pokazalo kao samo prazna priča, bio je zaštita Šiptara na Kosovu i Metohiji od terora srpskih vojno-policijskih snaga. Stvarna namera i cilj, bio je ovladavanje strateški najbitnijom teritorijom Evrope, Kosovom i Metohijom, ali u planu im je bilo i da vojno okupiraju i celu Srbiju. Računica im je bila ovakva: nakon besomučnog bombardovanja, preko infiltriranih ljudi u Srbiji i Crnoj Gori, poput iračkog scenarija, koji je kasnije primenjen u Iraku pokazao uspešnim, da se pojavi grupacija u Srbiji, koja bi stala na njihovu stranu, digla pobunu protiv režima Slobodana Miloševića i na taj način dala logističku podršku za ulazak kopnenih snaga NATO-a na celoj teritoriji Srbije. U okolnim zemljama su već imali oko 280.000 vojnika svojih vojnika, računali su na vojne jedinice muslimana u Raškoj oblasti, na vojne snage terorističke OVK, koja bi bila u prvim borbenim redovima u napredovanju kroz Srbiju iz pravca Kosova i Metohije, zatim, na raspolaganju su imali kompletan sastav vojske Republike Hrvatske, kao topovsko meso za nadiranje sa zapada u Vojvodinu, a za kopnenu agresiju na ostatak Srbije, računali su na svoje snage stacionirane u okolnim zemljama. Bilo je, takodje, planirano otcepljenje Crne Gore, koja bi bila napadnuta i okupirana sa dve strane. Snagama vojske Albanije sa istoka i Hrvatske vojske sa zapada.

Medjutim, nakon početka bombardovanja, generali i političari u NATO paktu i zemljama predvodnicama bombardovanja, jako brzo su shvatili da do tog cilja je gotovo nemoguće doći.
Kao po ko zna koji put, imali su loše informacije i procene. Nisu jednostavno računali na toliko veliko jedinstvo naroda na koji su bacali bombe. Možda su namerno ili nenamerno zaboravili činjenicu da napadaju na jedan narod, koji se oduvek, svim snagama odupirao neprijatelju, u miru razjedinjen i svadljiv medjusobno, ali, u ratu uvek jedinstven i odlučan da po svaku cenu sačuva svoje domove, njive, svoje svetinje. Nakon toga su odlučili da bombardovanje sa vojnih ciljeva usmere mahom na civilne ciljeve, više osvete radi, nad tim istim buntovnim narodom, koji se je drznuo da se tom silinom i jedinstvom odupre njihovoj snazi.

Što se samih Šiptara na Kosmtu tiče, nisu ni njih poštedeli svojih bombi. Jednostavno i njih su gadjali kada god su mogli. A, ono što je još strašnije po njih, nabacali su im toloko uranijuma, da im u narednim decenijama, preti tiho istrebljenje. Procenat obolelih od kancerogenih bolesti na Kosovu i Metohiji je najveći na svetu, a u ogromnom broju slučajeva zbog izlaganja ogromnoj radio aktivnosti. Na slici imate kartu, na kojoj su crvenim tačkama obeležena mesta na kojima je bacan uranijum.
Čak i na mestima van teritorije Kosmeta, na mestu gde su bacane uranijumske bombe, jugoistok Srbije, uglavnom većinsko stanovništvo su upravo Šiptari. Velika medijska prašina se u samoj Italiji digla, jer je mnogo italijanskih vojnika koji su bili u misiji KFOR-a na Kosmetu su oboleli od raka, a desetinu njih i umrlo.
Prilikom inaguaracije Vuka Jeremića za predsedavajućeg skupštine UN, desilo se sledeće:
Iako nije bio pozvan, kasapin koji je komandovao zlikovačkom armadom, američki general Vesli Klark je prisustvovao svečanosti. Vuk Jeremić je odbio da se pozdravi sa Klarkom, a jednom od prisutnih diplomata je rekao, da ne želi da pruža ruku onome koji je ubijao njegov narod i deo njegove države oteo i dao Šiptarima. Kada su to preneli Klarku, ovaj se glasno nasmejao, uz komentar "Pa mi smo toliko toga nabacali na Kosovu, da Albanaca na njemu u narednih 30 godina neće biti".
Eto, toliko o humanosti samog "Milosrdnog andjela" i njegovog cilja.
Da se vratimo na temu ove naše priče.
Polovina je aprila te 1999. godinee. Bombarduje se redom sve. Počev od vojnih ciljeva, kojima ne pričinjavaju ozbiljnije štete u ljudstvu i tehnici, preko škola, bolnica, mostova, fabrika, medijskih kuća, civilnih objekata, običnih domova  gradjana Srbije. Gadjaju vozove ili bacaju bombe na pijace u mase ljudi.
Jugoistočna Srbija. Srpsko selo sa nekih 150 domova. Na obodu sela, oko osnovne škole u privatnim zgradama meštana smeštena jedna omanja jedinica rezervista iz leskovačkog kraja. Naspram ovog sela, sa druge strane Morave šiptarska sela, koji su stalnim osmatranjem sa zemlje, ali i obaveštanom delatnošću došli do tačnih podataka, gde i u kojim kućama i pomoćnim objektima su vojnici razmešteni.
Veče pre planiranog bombardovanja, na nosaču aviona u Jadranskom moru, u teritorijalnim vodama Albanije, brifing. Pilotima aviona se izdaje naredjenje da u sutrašnjem letu oko 11 časova unište četiri tačke, jasno obležene sa koordinatama tačnim u metar. Piloti, iskusni piloti američke mornarice, tri kapetana i jedan poručnik. Zadatak u potpunosti jasan, a s obzirom na geografski položaj cilja i bezopasan. Preletom preko Albanije ući u Makedoniju, zatim negde u području Kačanika, preleteti u Srbiju, bombardovati cilj, a onda manevrom u desno vratiti se nazad u Makedoniju, koja vazdušnom linjom nije dalja od 15 km.
Četiri aviona, sutra oko 10 sati i 30 minuta poleću sa nosača aviona. Zadatak rutinski. Piloti opušteni i ubedjeni u uspeh i to sto procentni. Preleću u Srbiju, na tritoriji Kosova, po planu kod mesta Kačanik ulaze na teritoriju Srbije i kreću pravcem severo-istok prema cilju. Medjutim, dešava se nešto što ni sami piloti kasnije nisu mogli da objasne.
Nakon ulaska u Srbiju, u narednih par minuta, dobijaju naredjenje, koje nije naredjenje preko radio veze od njihovih nadredjenih, ali oni ga opisuju kao naredjenje da to ne urade. Pritisak u mozgu toliko jak, skoro nepodnošljiv. Gledaju radare na avionima, čisto. Nisu ugroženi. Za dva minuta su u dometu cilja. Lete u grupaciji 2 plus 2. Onda, čine nešto što kasnije ni oni nisu mogli objasniti. Prvi avion koji je trebao da pogodi osnovnu školu dve rakete namerno ispaljuje na ledinu, koja je vazdušnom linijom udaljena par kilometara, levo od cilja nekih kilometar i par stotina metara. Drugi pilot, umesto da gadja objekat u blizini škole, menja, ne svojom voljom odluku, pravi blagi zaokret u desno i rakte ispaljuje, desno od cilja, u borovu šumu udaljenu od cilja nekih 3 kilometara, južno, gde nije bilo žive duše. Minut nakon njih, nailazi i drugi par. Obojica pilota, ne samo da ne gadjaju u ciljeve koji su imali, već ispaljuju rakete na planinu koja se nalazi južno od ciljeva, gde takodje nije bilo nikoga.
Po planu, prave zaokret u desno i prelaze na teritoriju Makedonije, a nakon sletanja izveštavaju svoje nadredjene, ali tek nakon sletanja, da ciljeve nisu uništili.
Zašto, niko od njih nije znao da objasni, već su sva četvorica tvrdili da su dobili naredjenje, naravno ne znajući od koga i ne preko radio veze, da ciljeve ne gadjaju.
Njihovi šefovi su ih sa nevericom gledali. Ova trojica kapetana su bili iskusni piloti, provereni u Prvom Zalivskom ratu, kada su sve borbene zadatke u potpunosti izvršavali. Svoj profesionalizam su dokazali nebrojeno puta. Medjutim, čak i na odvojenim ispitivanjima, sva četvorica pilota su potvrdjivali istu priču. Da im je nakon ulaska na teritoriju Srbije, NEKO naredio da ciljeve ne gadjaju. (Za čitaoce koji su neupućeni, ako se pitate zašto su ipak ispalili rakete, sletanje borbenog aviona, naročito na nosače aviona, sa neispaljenim ubojnim sredstvima predstavlja veliku opasnost, a to je i razlog zašto su ispalili rakete.). Nastala je panika i uzbuna u štabu NATO-a.
Ko je to, njihovim pilotima i kako "NAREDIO" da ne gadjaju zadate im ciljeve.
Pilote "skidaju sa letenja". Čak su sva četvorica prošla i poligrafe i sva četvorica potvrdili opet istu priču.
Da je, kako kaže naš narod, vrag odneo šalu, NATO generali su shvatili, kada su se u narednih 10 dana četvorica pilota, dva američka, jedan turski i jedan britanski pilot, bez razloga katapultirali iz ispravni aviona. Trojica nad Jadranom, a Turčin u Makedoniji (avion se srušio u okolini mesta Probištip).
Zatim, nakon ovog prvog dogadjaja sa ciljevima na jugoistoku Srbije, pojava je postala skoro pa masovna.
Piloti koji su dobijali jasne borbene zadatke, gde je pogadjanje cilja tehnički bilo sigurno, postupali su na sličan ili isti način. Nakon borbnog leta i bezrazložno promašenog cilja, francuski pilot, major Adrian Qurbeli iz službenog pištolja, nakon sletanja i izglaska iz miraža kojim je upravljao, vadi pištolj i na pisti aerodroma Aviano u Italiji vrši samoubistvo. Niko, do danas nije da ni jedno razmno objašnjenje za samoubstvo ovog francuskog majora.
Ko je, kako i zašto uticao na umove ovih pilota, ne samo da će za nas ostati tajna i misterija, već i za eksperte u samom NATO paktu. Nigde, nikada im se nisu dešavale ovakve pojave. Jedino kada su glumili "Milosrdne Andjele".