SENZACIONALNO: SLOBINE ŠPIJUNSKE TAJNE!

OTKRIVAMO STROGO ČUVANE TAJNE ŠPIJUNAŽE

Kako je pregovarao Slobodan Milošević u vreme dok je za Zapad još bio „garant mira na Balkanu“ i kako su se ti diplomatski pregovori završavail.

BEOGRAD - Ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće saznati!
Kurir je došao do tri do sada strogo čuvane tajne o diplomatskim i ostalim pregovorima bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića (1941-2006) s visokim predstavnicima Zapada! 

Milošević je, svakako, najvažniji akter moderne srpske istorije. Od njegovih postupaka zavisila je budućnost čitave države i nacije, a njegovi diplomatski potezi učinili su da, pre svega, Srbija bude planetarno poznata uglavnom samo po zlu - ratu, mrtvima i izbeglicama. Ovo su tri priče u kojima je Milošević igrao glavnu ulogu i koje do sada nigde niste mogli da pročitate.

Priča prva sa holbrukom: Znam, slušali su ti telefon ovi moji
U vreme kad je američki diplomata Ričard Holbruk dolazio u Srbiju, Milošević se redovno sastajao s njim, što javno, što u četiri oka. Holbruk je, priča izvor Kurira, imao satelitski telefon za vezu sa saradnicima, koji su naši agenti uporno presretali i snimali.

Neposredno pred bombardovanje, u martu 1999, srpske službe presrele su razgovor Ričarda Holbruka i jednog visokog zvaničnika NATO. Dan kasnije izveštaj o tome već je bio na Miloševićevom stolu, nekoliko sati pre nego što će se Holbruk pojaviti u Miloševićevom kabinetu. Razgovor je tekao, otprilike, ovako:
- Znaš - rekao je Holbruk - ona stvar s intervencijom mogla bi da se sredi, razgovarao sam sa...

- Znam, slušali su ti telefon ovi moji - rekao mu je Milošević.

Nakon te posete Holbruk više nije dolazio u Beograd.

Priča druga sa delegacijom cia: Samo vi pričajte, ja moram napolje
U vreme kad je Milošević za Zapad bio „garant mira na Balkanu“, i kad je nešto još i moglo da se ispravi u sukobu Srbije sa celim svetom (sredina devedesetih), u Beograd stiže delegacija SAD s tadašnjim šefom CIA, admiralom Džonom Markom Dojčom.

Izvor Kurira otkriva da je pomenuta delegacija tada pokušala da urazumi Miloševića, stavljajući pred njega konkretne zahteve za razrešenje krize na Kosmetu. A oni su bili sledeći: da se prekinu operacije na Kosmetu, da se smanji broj vojnika i policajaca u pokrajini i da se prihvati (u to vreme) jedan važan tekst sporazuma već potpisan u Parizu.

Dojč je, kaže naš izvor, u Miloševićevoj vili na Dedinju počeo taksativno da nabraja te zahteve, ali predsednik Srbije ga je prekinuo rekavši:
- Izvinite, ja moram malo da izađem, samo vi nastavite - rekao je Milošević gostima i svojim saradnicima i zatim napustio kabinet.

Prošao je gotovo ceo sat, razgovor je kako-tako nastavljen, ali od Miloševića ni traga ni glasa. U jednom trenutku, posle više od šezdeset minuta razgovora bez „garanta mira“, ušla je njegova sekretarica i diskretno kazala:
- Gospodin Milošević vam je poručio da možete da idete, on je, znate, sprečen da se vrati. Morao je da ode na jedno mesto...

Delegacija se pokupila i otišla, da se više ne vrati. Sve do 24. marta 1999, i to u sasvim drugačijem sastavu... Kad je počelo bombardovanje, Milošević je bio predsednik SRJ.

Priča treća Kod Klintona: Znamo dobro i vi i ja ko je ubio Kenedija
Posle jedne zvanične posete Vašingtonu (sredina devedesetih), srpskoj delegaciji prišao je jedan službenik Bele kuće i rekao:
- Posle ovog sastanka gospodin Klinton želi da primi gospodina Miloševića nasamo...

U Vašingtonu tu vrstu protokola nazivaju „minutima prijateljstva“ i to je vreme kada pozvani (a u ovom slučaju to je bio Milošević) može da kaže sve svoje zahteve i iznese sve svoje probleme, recimo.

Klinton ga je sačekao, pozdravio sa: „Predsedniče, čast mi je“, i pokazao mu na fotelju. Milošević je seo, izvadio tompus, zapalio ga, vukao dim jedno minut-dva, nakon čega je rekao:
- Kolega, i vi i ja znamo da Hari Li Osvald nije ubio Kenedija!

Klinton je zinuo od čuda i gledao u predsednika Srbije šokirano jedno tridesetak sekundi, a onda ustao i izašao iz sale bez pozdrava.

Kako je priča uopšte dospela u javnost? Milošević se kasnije hvalio saradnicima: „Seo on (Klinton, prim. aut.), gleda me, ćuti, a ja mu kažem...“ I kaže mu to o Kenediju.