Reklame

Zagovornici teze o dolasku Slovena na Balkan u 6. i 7.
stoleću posle Hrista nemaju ni jedan izvor o tome - osim Spisa
vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita. Međutim,
mnogo je pouzdanih izvora da su Sloveni od biblijskih vremena
u slivu srednjeg i donjeg toka Dunava. Spisi vizantijskog cara
Porfirogenita, iz desetog stoleća, osnova su zaključaka u
zvaničnoj istoriji da su naši preci na Balkanskom poluostrvu tek
od Srednjeg veka. Dr Jovan I. Deretić osporava ovakve naučne
sudove i za to navodi nekoliko najednostavnijih objašnjenja:
1) Porfirogenitovi spisi su jedini srednjevekovni
dokument u kojem se nagoveštava neki vid
doseljavanja Slovena na Balkan (ne tvrdi se
izričito).
2) Svi drugi istorijski izvori, hronike, letopisi,
knjige i pisma Srednjeg veka označavaju
stanovnike Balkana kao slovenska plemena,
pod raznim imenima.
3) Najpoznatiji srednjevekovni istoričari i
hroničari ostavili su zapise o Srbima
(Slovenima) na Balkanu i u današnjoj
Rumuniji.
4) Većina evropskih istoričara, poslednja tri
stoleća, opredeljivala se za tvrdnju da su
Sloveni starosedeoci Podunavlja i Balkana.
5) Logički je neprihvatljiva mogućnost da se
toliki narod doseli na područje od Alpa i
severne Italije do Carigrada, a da o tome ne
ostanu brojna dokumenta. Pa takav potres na
većem delu Evrope (kad se uzmu u obzir i
predeli prapostojbine), morao bi da ostavi
neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti i
starosedelaca i došljaka.
6) Nemoguće je pretpostaviti da su nepismeni
došljaci (kako se tvrdi) mogli da starosedeoce
nauče svom jeziku, umesto da prime jezik
kulturnih i pismenih stanovnika Vizantije.
7) Nemoguće je verovati da su nepismeni Sloveni
mogli da organizuju tako masovno i tako
uspešno seljenje i to na najprivlačnije područje
Vizantije – tada najmoćnije evropske sile.


U svetlu ovih nedoumica, srpski stručnjaci sve češće
detaljno analiziraju svaku rečenicu u spisima vizantijskog cara
Porfirogenita. U Srbiji su štampane mnoge knjige oprečne
zaključcima zvanične istorijske nauke, a one već uveliko
izazivaju pažnju čitalaca i, što je normalno, narušavaju
poverenje u sadržaje iz istorije u školskim i univerzitetskim
udžbenicima. U pitanju je svojevrsno urušavanje obrazovnog
sistema (u važnim oblastima: istoriji, lingvistici, kulturi,
geografiji...), pa bi bilo više nego štetno da se o ovaj naučni
skup ogluše zagovornici zvanične istorije. Posebno istoričari i
funkcioneri u državnim ustanovama, jer im je dužnost da brane i
unapređuju znanja u svakoj naučnoj grani. Ako se ne odazovu,
imaćemo dva tumačenja istih događaja iz prošlosti – prvo, koje
ćemo zadržati za sebe i drugo, koje ćemo izložiti kad budemo
ispitivani u školi i na univerzitetu.
Ono što je za srpski narod važno, a o tome treba da
brinu, pre drugih, državni istoričari i funkcioneri, jeste poznata
istina da prošlost oblikuje ponašanje pojedinca, kolektiva i
nacije. Kad imamo konfuznu (nerazjašnjenu) istoriju, onda ni
savremena zbivanja neće biti bez nedoumica, nedorečenosti,
nesistematičnosti... nažalost, sve nas ovo danas, kao narod, prati.
Koplja su već ukrštena
Ne bi se moglo reći da nije bilo polemike između
zagovornika jedne i druge teze o davnom prisustvu Srba
(Slovena) na Balkanu i Panoniji. Bilo je, ali sporadične. Nije se
odlikovala naučnošću, ako se to može tako objasniti.
Predstavnici zvanične istorije su s omalovažavanjem pisali o
piscima nove stare istorije Srba (Slovena). Nazivali su ih
neznalicama, zanesenjacima, mitomanima, novoromantičarima,
itd. Retko kad su pokušavali da argumentima ospore neki od
zaključaka dr Olge Luković-Pjanović, dr Jovana I. Deretića,
Svetislava Bilbije, Trubačova, prof. Relje Novakovića, Miloša
Crnjanskog i mnogih drugih. Varnice su sevale, svakako, ali
sučeljavanja mišljenja, prema pravilima naučne metodologije,
nije bilo. U jednom ovakvom prikazu, nije moguće ni nama da
na naučno prihvatljiv način izložimo poglede jednih i drugih, ali
će čitaocima biti zanimljivo da saznaju koji su događaji i koje
istorijske ličnosti bile u centru pažnje sporova, sporadično
objavljivanih na elektronskim medijima, časopisima i dnevnim
listovima.
Na neki način, koplja su, ipak, već ukrštena. Ozbiljnije
se ubojnog koplja prihvatio jedan od žestokih pobornika
srednjevekovnog slovenskog doseljavanja na Balkan i u Srednju
Evropu. To je dr Radivoj Radić, profesor Beogradskog
univerziteta i član Vizantološkog instituta Srpske akademije
nauka i umetnosti, rođeni Livnjak.
Da bi odbranio Porfirogenitov zapis o dolasku Slovena
na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija (610-641), napisao 4
je knjigu Srbi pre Adama i posle njega, trudeći se da svaku
rečenicu poškropi otrovom protiv istraživača koji trezveno
upozoravaju da stotine istorijskih izvora upućuju na slovensko
starosedelaštvo na Balkanu, a samo jedan (Porfirogenitov) na
njihovo doseljevanje s današnjeg područja Poljske, Belorusije,
Ukrajine i Rusije. Pored otrova, dr Radić se, neskriveno, ruga dr
Olgi Luković-Pjanović, dr Jovanu I. Deretiću i drugima što se
usuđuju protivrečiti zaključcima zvanične istorije. Bilo bi
korisno da je dr Radić, kako smo naveli, svoju knjigu popunio
naučnom polemikom s ovim autorima, umesto što je samo
navodio njihove zaključke, a onda je, bez argumentacije,
dopisivao da oni nisu u pravu. Biće zanimljivo da na jednom
primeru vidimo postupak dr Radića. Uzećemo deo rasprave o
nacionalnoj pripadnosti Svetog Jeronima iz četvrtog stoleća
posle Hrista – prevodioca Svetog pisma s grčkog na latinski.
Čitaoci Svedoka imaju razloga da s pažnjom prate ovu
polemiku, jer je Sveti Jeronim (to nije sporno) rođen u rimskom
naselju, na lokaciji na kojoj je danas Bosansko Grahovo. Uz to,
podaci o njemu su više nego dragoceni, jer upućuju na suštinu
nacionalnih i religioznih previranja u srpskim zemljama - od
pojave hrišćanstva do danas. Kako znamo, bila su teška i,
najčešće, posledica osvajačkih pohoda evropskih i azijskih sila.
Ta previranja su razdrobila srpsko nacionalno biće po
religioznim šavovima i razdrobljene delove suprostavila jedan
drugom. To se, najočitije, prepoznaje na neveseloj sudbini Srba
u Bosni i Hercegovini tokom dvadesetog stoleća – ispunjenog
svetskim i građanskim ratovima.
Da pogledamo polemiku o Svetom Jeronimu i
Rimokatoličkoj crkvi. Dr Radić napada dr Deretića što Svetog
Jeronima (330. ili 337 – 420) ubraja u Srbe (Slovene). Ovako
zamera dr Deretiću:
''I Sveti Jeronim, učeni egzegeta 4. veka koji je
preveo Bibliju s jevrejskog i grčkog na latinski, prema dr
Deretiću, bio je Srbin. Zanimljivoj je da po ovom pitanju
'novoromantičari' ne nastupaju jedinstveno. Tako gospođa
Luković-Pjanović odbacuje srpsko, odnosno slovensko
poreklo Svetog Jeronima. S druge strane, to znači da je
saglasno čudnovatim merilima 'novoromantičara' dr Deretić
veći 'rodoljub' od gospođe Luković-Pjanović. Ne rekoh li već
da je on glavna uzdanica ove male ali odabrane družine''.
Korisnije bi bilo da je dr Radić izneo dokaze da Sveti
Jeronim nije Srbin, nego što se, po ko zna koji put, narugao dr
Deretiću i dr Olgi Luković-Pjanović.
Ima pisaca koji su nagoveštavali srpsko poreklo Svetog
Jeronima, mada nisu Srbi. Zanimljivo je da je profesor dr Đorđe
Janković, arheolog, koji je istraživao grobnice od 4. do 6.
stoleća posle Hrista u Dalmaciji, Bosanskoj Krajini, Hercegovini
i Zapadnoj Srbiji, ustanovio da su slovenske (srpske).1
 Samo
1
Ђорђе Јанковић: Српске громиле, Београд, 1998. 5
podatak da su na području Knina i Bosanskog Grahova srpski
grobovi s početka 4. stoleća, mogao je navesti na oprez dr
Radića, kaže dr Deretić, da ne odbacuje svaki podatak u
knjigama ''novoromantičara''. Ako je arheolog Janković našao u
okolini Bosanskog Grahova srpske grobove s početka 4. stoleća,
a na području ovog srpskog grada u Bosanskoj Krajini je rođen
Sveti Jeronim 330. ili 337. godine, onda je istina o srpskoj
pripadnosti ovog svetitelja potvrđena. Trebalo bi mnogo
pouzdanih dokumenata da bi se to opovrglo. Naprimer, da je
rođen u srpskom naselju, ali u porodici neke nacionalne
manjine. Kao Rimljanin, nije rođen, jer postoje zapisi da je
latinski naučio tek u školi. Dr Deretić se poziva i na naučnike iz
nesrpske sredine, pa upućuje i na znamenitog hrvatskog
arheologa Frana Bulića. Bulić je utvrdio da se rodno mesto
Svetog Jeronima: Stridon nalazilo na području današnjeg
Bosanskog Grahova – na Arežinom brijegu. Na tom mestu je
bila i mala crkvica, srušili su je Turci u vreme Bosanskohercegovačkog ustanka 1875-78. Tu su (1952) nađeni ostaci
srednjevekovnog grada, ispod kojeg su bile osnove rimskog
naselja. U okolini je, inače, više nalazišta s ostacima rimskih
građevina, crkava i predmeta domaćinstva.2
Hrvat Frane Bulić je zapisao da je Jeronimov otac bio
imućan, pa je mogao plaćati učitelja, da bi Jeronim naučio
latinski jezik.3
Francuz Siprijan Rober je napisao o Svetom Jeronimu:
''Ima nešto slovensko u njemu'', a češki istoričar Franjo V.
Sasinek je tvrdio da je Jeronimov maternji jezik bio slovenski.4
Italijan Apendini je Jeronimov jezik zvao: ilirsko-slovenski, a
Franjo Bulić je ovaj navod Apendinija preveo kao ''hrvatski
jezik''.5
Dr Deretić se pripremio da dr Radića upozori da u
Srpskoj akademiji nauka i umetnosti može konsultovati
akademika Miroslava Pantića, koji je sačuvao neke brojeve
časopisa Dubrovnik u Dubrovniku, a u njima je objavljena
polemika Srba katolika Dubrovnika s Vatikanom početkom
dvadesetog stoleća – o Zavodu Svetog Jeronima. Na osnovu te
polemike, može se zaključiti da je Sveti Jeronim bio Srbin,
mada rođen u četvrtom stoleću – pre zvaničnog doseljavanja
Srba (Slovena) na Balkan. Kad je Dubrovnik pisao o Svetom
Jeronimu i vatikanskom zavodu s njegovim imenom, bilo je
vreme zahuktale austrougarske kroatizacije Srba Dubrovnika i
ostalih delova Dalmacije. U jeku svoje borbe protiv kroatizacije,
Dubrovčani će pokrenuti i pitanje Zavoda Svetog Jeronima u
Rimu.
2
Јово Бајић: Блажени Јероним, Солинска црква и Србо-Далмати,''Бели
Анђео, Шабац, 2003.
3
Исто.
4
Исто.
5
Исто. 6
Učiniće to u jednom od brojeva Dubrovnika 1901.
godine. Suprostaviće se nameri Vatikana da Zavod Svetog
Jeronima preimenuju u ''Hrvatski zavod Svetog Jeronima''.
Dubrovčani su dokazivali da je Zavod srpski i poslali su
telegram s protestom kardinalu Rampoliju u Vatikan:
''Neka se udostoji Vaša Eminencija podnijeti na noge
presvetoga oca Pape Lava Trinaestoga izraze žalosti Srba
katolika, žitelja stare dubrovačke države, iz grada i okolice,
što je u brevue-u koji-jem se je sveto-jeronimski zavod
prestrojio, bilo mimoiđeno srpsko ime, koje po povjesnijem
ispravama i narodnijem tgradicijama i običajima u
stranama na koje se brev odnosi sasvijem prevlađuje''.
Da je ovaj poduhvat Vatikana bio deo zahuktale
kroatizacija Srba katolika, svedoči i članak u Dubrovniku,
prenesen iz cetinjskog Glasa Crnogorca:
''Crna Gora i Sv. jerenomski zavod – Od kako je u
Austro-Ugarskoj raspirena poznata borba između braće
Hrvaljta i Srba, izgledalo je već, kao da je i Vatikan pristao
uz Hrvate, jer pri raznim svojim manifestacijama, nije se
moglo opaziti, da priznaje, da ima svojih sljedbenika i u
srpskom narodu, kao što ima u bugarskom i u ruskom... Ali
je 1. avgusta po novom kalendaru izašao u tom smislu jedan
papski breve, koji se dotiče i Crne Gore. Evo u čemu je
stavr: U Rimu je postojao od starina ilirski zavod Svetog
Jeronima, u kom sukatolici i iz srpskih krajeva pohađali
Rim, odsijedali i, u slučaju bolesti, njega nalazili. Sada se u
Vatikanu našlo za dobro, da se s toga zavoda izbriše ilirsko
ime, i da se namijeni obrazovanju katoličkih klirika, roda i
jezika hrvatskog – izrično: pro croatica gente. No, to se nas
još ništa ne bi ticalo, da se u taj hrvatski narod ne ubraja i
barska Arcibiskupija.
Mi bismo toj odluci Svete Stolice mogli doskočiti,
šaljući naše katoličke klirike za više obrazovanje na drugu
stranu, pošto ih u Crnoj Gori nema hrvatskog roda i jezika,
što je uslov uživanja tog zavoda; ali ne možemo dopustiti da
se jednim tako svečanim aktom jedne najviše vlasti crkvene
unosi tuđa politika u naš narod i našu državu.
Osim toga, barska Arcibiskupija nosi naslov Primasa
Srbije iz najstarijeg doba srpske državne samostalnosti.
Istorijsku sudbinu Srbije dijelila je, naravno, i ova
prvosveštenička stolica srpske katoličke crkve, i Božijim
Proviđenjem, našijhe dana, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo
Knjaz Nikola Prvi oslobodio je i obnovio tu staroslavnu
stolicu, obezbijedio je potrebnu religioznu slobodu, i ona je
tako stupila u novi život da dijeli sudbinu Crne Gore''.
Vidi se da crnogorski list sve svoje katolike smatra
Srbima i da niko od njih ne govori hrvatski, a piše o
Arcibiskupiji u Baru kao srpskoj. Sve to prenosi katolički
časopis Dubrovnik – u potpunosti podržavajući iznete stavove o 7
srpstvu i hrvatstvu na Jadranu. U nastavku ovog članka, oba
srpska glasila smatraju da su Srbi nekad nosili ime Ilira:
''Sveti Otac u uvodu svoga pisma izjavljuje svoju
ljubav prema Slvenstvu, i da tu ljubav i dokaže, veli, da
mjesto dosadašnjeg ilirskog zavoda Sv. Jeronima
ustanovljuje zavod za hrvatski narod. Srpski narod je jedna
grana Slovenstva, kao što ga obuhvata i ilirsko ime; a
najnovija politička doktrina, nametnuta hrvatskom narodu,
ne priznaje i niječe egzistenciju srpskog naorda: i ta
doktrina odlukom Svetog Oca sada se usvaja! To očevidno
protivurečje između njegove ljubavi prema Slovenstvu i
njegove odluke protivne Srpstvu, dokazuje da Sveti Otac
nije imao na um odakle potiče i kuda smijera ta hrvatska
doktrina, te su njegovi savjetnici, koji stoje na čelu te
političke struje, mogli izdejstvovati takvu odluku''.6
Ova srpska glasila s početka dvadesetog stoleća upućuju
čitaoce da je Sveti Jeronim iz srpskog naroda – a njegov zavod u
Vatikanu ustanova Srba katolika.
Primerci novina s ovim (i drugim sličnim tekstovima)
nalaze se u SANU.
I filolozi protiv zvanične istorije
Zagovrnicima srpskog (slovenskog) starosedelaštva na
Balkanu i u Podunavlju su pritekli u pomoć filolozi. Nisu to
učinili s namerom da se spore s pristalicama zvanične istorije,
ali su njihova filološka istraživanja ukazala da je nemoguće
objasniti najstarije poznate nazive planina, reka, jezera i naselja
bez prisustva Srba (Slovena) u Podunavlju. Prema filolozima,
druge pretpostavke su neodržive. Razložno obaveštavaju da
ljudi u svom prirodnom okruženju daju imena iz svog jezika –
nikako iz jezika suseda, a pogotovo ne iz jezika udaljenih
plemena, kako, u ovom slučaju, zvanična istorija udaljuje
antičke Slovene od Dunava i Balkana. Sledstveno ovakvom
zaključku, filolozima nije preostalo ništa drugo nego da potvrde
da je prvo pismo na svetu rođeno na obalama Dunava i da su mu
tvorci Sloveni. 7
Branioci slovenskog doseljavanja na Balkan u Srednjem
veku su najranjiviji u sučeljavanju sa filolozima. U ovoj nauci,
nema mesta za jedan ili drugi zaključak, kako je to izvesno kad
je reč o sadržaju drugih istorijskih izvora. U slučaju filološke
nauke, nema dvoumljenja. Ako je na određenom području živeo
neki narod, na njemu su ostali tragovi njegove kulture i jezika.
Pred ovako jednostavnom činjenicom, zanemeo je i profosor na
Sorboni Pjer Šatren. Pred njim je branila doktorsku tezu Olga
6
Слободан Јарчевић: Историјске скривалице, Београд ИПА ''Мирослав'',
2002, стр: 222-223.
7
Др ОлгаЛуковић-Пјановић: Срби...народ најстарији, ИПА
''Мирослав'', Београд, 2003. и докторски рад на француском језику:
Правда у Есхиловим иСофокловим трагедијама, исти издавач, 2002. 8
Luković-Pjanović o srpskim rečima u starom grčkom jeziku.
Zaprepašćenje – ako se profesor složi s Olginom tezom, moraće
priznati da su Srbi, od najdavnijih vremana, bili susedi Grcima,
a to zvanična istorija ne prihvata? Želeo je da odbrani zaključke
zvanične istorije, ali u filologiji nije imao argumente. Ovaj
svojevrsni ''gordijev čvor'' je rešio tako što doktorsku tezu
studentkinje iz Srbije nije komentarisao. Rekao je:
Gospođo, ja se s Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu
lektora grčke filologije, jer ste je zaslužili.
O tragovima srpskog (slovenskog) jezika na Podunavlju i
u Indiji, napisali su mnogi autori: Indusi, Rusi, Francuzi,
Slovaci, Italijani, itd, ali ćemo se zadržati samo na knjizi ruskog
filologa Olega Nikolajeviča Trubačeva. Izdala ju je Ruska
akademija nauka – Istorijsko filološko odeljenje: Etnogeneza i
kultura drevnih Slovena.
8
Trubačov prati genezu slovenskih naroda na osnovu
istorijskih, geografskih, arheoloških i lingvističkih istraživanja.
Posebnu pažnju posvetio je hidronimima, etnonimima i
antroponimima u Evropi i Aziji, a i razvoju indoevropskih
jezika. Jedan je od vodećih filologa u svetu i svoje zaključke je
čitao na mnogim naučnim skupovima. Ukratko, objašnjava da je
prapostojbina Slovena srednji tok Dunava – teritorije s njegove
leve i desne strane. Znači, tvrdi isto ono što iznose
''novoromantičari'' u svojim delima. Tu, u Panoniji i na Balkanu,
kaže Trubačov, poniklo je i prvo pismo. Naučni rad pod
naslovom: O Srednjedunavskoj prapostojbini Slovena pročitao
je na Skupu slavista u Bratislavi 1993. i na Skupu slavista u
Budimpešti, u oktobru 1995. Trubačov je o toj prapostojbini
Slovena, na srednjem Dunavu – do Đerdapa, podneo referat:
Slovenski jezik i istorija – kao osnova etnogeneze i na Skupu
južnoslovenskih slavista u Beogradu, 1995.
Istraživanje O. N. Trubačova je potvrda da srpski
''novoromantičari'' nisu posebna pojava u Evropi - da nisu jedini
koji su posumnjali u zaključke zvanične istorije o Slovenima.
Time je obaveza naših istoričara da, pri odbrani svojih stavova,
podvrgnu kritici naučni rad O. N. Trubačeva i istraživanja
mnogih drugih naučnika - na koje se Trubačov poziva i čija
istraživanja, takođe, upućuju da je Dunav prapostojbina
slovenska.
Kako razumeti Porfirogenita?
S obzirom da će na naučnom skupu u Nišu biti u centru
rasprave spisi vizantijskog cara Konstantina Sedmog
Porfirogenita, osvrnućemo se na njihove sadržaje - na osnovu
kojih je prihvaćeno tumačenje da su se Sloveni pojavili na
Dunavu tek u 6. i 7. stoleću posle Hrista.
8
Олег Николајевич Трубачов: Етногенеза и култура древнихСловена,
Москва, Руска академија наука, 2003. Књигу ће на српском језику
штампати ИПА ''Мирослав'', Београд. 9
Dr Jovan I. Deretić i njegovi istomišljenici upozoravaju
da su i poruke cara Porfirogenita krivotvorene – prilagođene
unapred donetom zaključku da su Srbi (Sloveni) osvojili zemlje
drugih naroda - ni pre ni kasnije, nego u 6. i 7. stoleću Nove ere.
Zato što za druge periode nije bilo pogodnog starog zapisa –
pogodnog za domišljanja, kakav je ovaj cara Porfirogenita.
Budući da je neprecizan u opisu poznatih događaja – bez
vremenskih određenja, tumačima je pružena mogućnost da
navedu da se Porfirogenit prevario i da nije reč o naznačenom
stoleću, nego o nekom mnogo kasnijem. Ako čitalac pomisli da
su takve igre vremenom i pojmovima nemoguće kod autora
najviše stručnosti, neka pročitaju tekst vizantijskog cara i
komentare jugoslovenskih akademika. Reč je o prilikama u
Rimskom Carstvu u vreme cara Dioklecijana. Bilo je to vreme
na kraju trećeg veka Nove ere i verovali ili ne, Porfirogenit
spominje, i u trećem stoleću, Slovene na Dunavu, ali tumači
njegovih spisa kažu da car nije pisao o trećem, nego o šestom
stoleću. Da bi nam ovo bilo jasnije, podsećamo da je ovde reč o
dve države – u vreme Dioklecijana (3. stoleće), imamo Rimsku
Imperiju, a u 6. i 7. stoleću Vizantiju. Kako se desilo da
Porfirogenitov zapis o Dioklecijanu i njegovom vremenu,
akademici podele na dva dela – pa ovaj drugi premeste i vežu za
događaje 300 godina posle Dioklecijana? Taj drugi deo zapisa je
prebačen (datovan) iz Rima u Vizantiju, kaže dr Jovan I.
Deretić, zato što se u njemu, tako rano, spominju Sloveni na
Balkanu. A ako su Sloveni bili stanovnici Panonije na Dunavu u
vreme Dioklecijana, onda to isključuje svaku mogućnost
doseljavanja Slovena iz ''prapostojbine'' na Balkan u 6. i 7.
stoleću posle Hrista. Evo spornog (bolje reći nejasnog)
Porfirogenitovog opisa Dalmacije u vreme rimskog cara
Dioklecijana (3. stoleće):
''Ovaj car Dioklecijan podiže grad Split i u njemu
sazida palatu koja se ne može ni rečima ni perom opisati, od
čije nekadašnje velelepnosti stoje i do danas ostaci, iako ih je
dugo vreme oštetilo. Šta više, i grad Diokliju, koji sada drže
Dioklecijan (Dukljani), isti car Dioklecijan podiže, zbog čega
su stanovnici te zemlje nazvani Dioklecijanima. Vlast ovih
Romana protezala se do reke Dunava. Jednom prilikom oni
(tj. Romani) želeći da pređu reku i upoznaju stanovnike s
one strane reke, prešavši nađoše slovenska plemena
nenaoružana koja se zvahu i Avari. I niti su ovi (Romani)
očekivali da s one strane reke ima nekih stanovnika, niti
(Sloveni) da ih ima s ove. Pošto su Romani zatekli ove Avara
nenaoružane i nespremne za rat, napadnu ih, pokupe plen i
roblje i vrate se''.9
Naši akademici objašnjavaju prvi deo ovog teksta na
prihvatljiv način. S obzirom da Porfirogenit obaveštava da su
9
САН: Византијски извори за историју народа Југославије, том други,
Београд, ''Научно дело'', 1959, обрадио Божидар Ферјанчич, стране: 10. и
11. 10
Romani iz Dalmacije preduzeli vojni pohod preko Dunava, oni
tačno zapažaju da je ta oblast imala svoju vlast i, ovim osvrtom,
daju za pravo Porfirogenitu:
Oblast Duklje (kasnije Zeta i Crna Gora) odeljena je
administrativnom reformom 297. godine od velike provincije
Dalmacije i postala samostalna upravna jedinica – provincija
Prevalitana.
Dalje tumačenje Porfirogenitovog teksta od strane
Srpske akademije nauka je više nego zagonetno. Gornji zapis
Porfirogenita, u delu gde govori o Slovenima i Avarima,
akademijini istoričari tumače, i uveravaju, da se odnosi na 6.
stoleće, a ne na treće - s kojim je Porfirogenit započeo svoje
pripovedanje, pod naslovom O Dalmaciji i susednim plemenima.
A reč je o istom pasusu. No, naši ga istoričari razbijaju – deo
sadržaja vežu za treće stoleće (to smo videli u gornjem citatu), a
deo za šesto i za Vizantiju (što ćemo videti u sledećem citatu):
Ovaj podatak jasno pokazuje da je vizantijska vlast
dopirala do Dunava.
Česta je pojava kod vizantijskih pisaca da nekoliko
plemena, koja zajednički napadaju carstvo, nazivaju jednim
imenom, po ljudstvu koje ih je vodilo i povezuivalo u jednu
celinu... Sloveni su, počevši od kraja 60-tih godina 6. veka,
zajedno s Avarima napadali na vizantijske provincije na
Balkanskom poluostrvu. Ti zajednički napadi traju do velike
opsade Carigrada 626. godine i neuspeha Avara u ovom
poduhvatu, posle čega se centar avarske države pomera više
prema severu.
Dr Jovan I. Deretić upućuje da se dobro pročita
Porfirogenitov tekst i da će se videti da nema nikakvog oslonca
u njemu za zaključak naučnika na čelu s B. Ferjančičem da
Porfirogenit ovde govori o Vizantiji. Dodaje da ne postoje ni
drugi izvori koji bi, dopunjavajući i razjašnjavajući
Porfirogenitov rukopis, dali za pravo jugoslovenskim
istoričarima da ovako zaključuju. Ako se Porfirogenitov tekst
podvrgne samo logičkom sudu, videće se da nema stručnjaka
koji bi mogao zaključiti da je u njemu reč o dva vremenska
perioda - udaljena jedan od drugoga 300 godina.
Pogrešan zaključak je prisvojen od Srpske akademije
nauka, tvrdi dr Jovan I. Deretić, samo zato da bi se od ovog
dokumenta načinio stub na kojem će počivati tzv. doseljavanje
Slovena na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija.
Zanimljivo je da akademici nisu našli za shodno da objasne (bar
nekako) kako je moguće da jedna oblast s lokalnom upravom u
Rimu zadrži takav status i u drugoj državi – Vizantiji, posle 300
godina i u bitno izmenjenim međudržavnim odnosima na
Balkanu? Ta oblast - Prevalitana možda je i mogla da preduzima
vojne pohode preko Dunava u 3. stoleću, kako nas obaveštava
Porfirogenit, a da bi to činila i u vreme Vizantije, morala bi
imati i u njoj status onakav kakav joj je darovao rimski car
Dioklecijan. Istoričari nas o takvom statusu Prevalitane u 11
Vizantiji ne obaveštavaju, mada pišu da je ona taj vojni pohod
preduzela u 6. stoleću. Dr Jovan I. Deretić odbija takvu
mogućnost i tvrdi da Prevalitana, u 6. stoleću, nije ni bila pod
vlašću Vizantije, nego je predstavljala značajnu oblast u Srbiji.
Ako pretpostavimo da ni jedna strana ne može sa
sigurnošću tvrditi da je u pravu u pogledu citiranog dela
Porfirogenitove priče o Dalmaciji i Duklji – prvenstveno, što se
tiče datovanja opisanog (prvog) pokolja Slovena s leve strane
Dunava, onda bismo bili obavezni da tražimo potvrdu jedne ili
druge pretpostavke na nekom drugom mestu carevog Spisa o
narodima. Tako bi se, možda, moglo odgonetnuti da li je
Porfirogenit rečeni pokolj nad Slovenima smestio u treće ili
šesto stoleće – da podsetimo: istoričari SAN tvrde da je to bilo u
6. stoleću, a dr Jovan I. Deretić da se to moglo desiti i u trećem
stoleću, ako tako opisani događaj zavisi samo od činjenice da li
je tada Slovena (Srba) bilo ili nije bilo na Balkanu. Bilo ih je,
oni su starosedeoci Balkana, uporan je dr Deretić.
Naše nedoumice bi mogle biti otklonjene sledećim
svedočanstvom Porfirogenita:
''Među onima koji su se preselili u Raguzu su ovi:
Grigorije, Arsafije, Viktorin, Vitalije, Valent – arhiđakon,
Valentin otac protospatara Stefana. A otkad se oni iz Salone
preseliše u Raguzu, do danas ima 500 godina, a sad imamo 7.
indikt 6.457 godine''.10
Evo, s obzirom na vreme svoje vladavine, car
Porfirogenit ovde piše da su Sloveni zauzeli Salonu u Dalmaciji
u 5. stoleću. To je skoro 200 godina pre vremena kad je
vizantijski car Iraklije (610 – 641) dozvolio, kako zvanična
istorija tvrdi, naseljavanje Slovena na Balkanu. Ovo svedočenje
cara Porfirogenita je u saglasnosti s tvrdnjama dr Jovana I.
Deretića o osnivanju Srbije u petom stoleću.
Mnogo pre današnjeg vremena je bilo istorijskih dela o
osnivanju Srbije u petom stoleću – 490. godine. Katolički
sveštenik iz Dalmacije iz 18. stoleća – Andrija Kačić Miošić je
napisao knjigu „Presvetlom gospodinu“, štampana u Zadru
1856. U njoj je pobrojao sve vladare Srbije od 490. godine do
kasnog Srednjeg veka. Možemo biti sigurni da je Andrija Kačić
Miošić podatke o Srbiji iz petog stoleća (bez obzira što tu Srbiju
zove Slavenskim Kraljevstvom) našao u arhivama Vatikana.
Mogli bi se i neki tekstovi kod cara Porfirogenita dovesti
u vezu s ovom Srbijom iz petog stoleća, ali to, svojim
komentarima Spisa, ne dozvoljavaju jugoslovenski (srpski)
istoričari. Tako, kad uočimo da nam je car Porfirogenit pomogao
da ranije citirani rimski pokolj nad Slovenima smestimo u 5.
stoleće, istoričari Srpske akademije nauka nas upozoravaju da se
pisac Porfiregonit prevario i da on ne opisuje događaje iz petog
stoleća, nego iz mnogo kasnijeg vremena. Evo kako to
objašnjavaju:
10 Исто, стране: 20. и 21. 12
Na osnovu ovog podatka, dobija se 449. godina kao
datum pada Salone u ruke Slovena i Avara, što svakako nije
tačno. Bury pretpostavlja da je ova godina proizvod
dubrovačke tradicije koja je događaj spojila s napadima Atile,
dok Niderle, Manuel I, 60, misli da je car pomešao napad Gota
449. godine sa zauzimanjem Solina početkom 7. veka.
Najprihvatljivije je da je data godina rezultat greške kasnijeg
prepisivača. Međutim, značaj ovog hronoškog podatka je u
tome što jasno određuje vreme sastavljanja 29. glave DAI,
sedmog indikta 948/9 godine.
Kad se pogleda ovakav pristup istorijskom izvoru, onda
se mora dovesti u sumnju njegova vrednost. Jer, i protivnicima
zvanične istorije se mora dati pravo koje su za sebe uzeli
zagovornici slovenskog doseljavanja na Balkan. Onda će oni
postupiti na isti način – tamo gde im odgovara Porfirogenitov
tekst reći će da je tačan, a tamo gde im ne odgovara, utvrdiće da
to ''svakako nije tačno'', kao što su to učinili, u citiranom slučaju,
priređivači u Srpskoj akademiji nauka.
Ovako, delimično prihvatan a delimično odbacivan,
Porfirogenitov spis ne bi mogao biti podloga za prihvatanje teze
da su Sloveni (Srbi) došli na Balkan u 6. i 7. stoleću. Tako nešto
bi moralo biti potkrepljeno drugim brojnim i pouzdanim
svedočanstvima, ali Jovan I. Deretić, izričito, navodi da takvih
dokumenata u svetskim arhivama nema i da se zato odlučio da
naučni skup posveti analizi Porfirogenitovog Spisa o narodima.
Porfirogenitova svedočenja o Hrvatima
U Porfirogenitovom Spisu o narodima, 30. glava je
posvećena Hrvatima – glasi Izlaganje o provinciji Dalmaciji.
Ovde je car svedočio o vremenu od 6. do 10. stoleća, čime je
podelio istoričare, jer mu jedni veruju, a drugi nikako.
Priređivači njegovih spisa u Srpskoj akademiji nauka su utvrdili
da ovo poglavlje, i neka druga, Porfirogenit nije mogao napisati
- nepoznati autor ih je dodao carevim rukopisima. To dokazuju,
pored ostalog, i činjenicom da je u Spisu o narodima opisan i
događaj posle Porfirgentiove smrti (959):
Iz svega navedenog, sledi da je V napisana od
nepoznatog autora i naknadno unesena u DAI. Slične primere
nalazimo u De cerlmonlls, gde se u opisu carskih grobova u
crkvi Sv. Apostola u Carigradu, navodi grob Konstantina
Porfirogenita i gde se opisuje krunisanje cara Nićifora Drugog
Foke 963. godine.11
Srpski akademici su, kako to i priliči, navodili kratke
zaključke i onih koji veruju u navedene podatke i onih koji u
njih sumnjaju ili ih odbacuju. No, dr Jovan I. Deretić se ne
priklanja ni jednoj, ni drugoj grupi. On tvrdi da je Glava 30.
Spisa o narodima čist falsifikat, da je pisana u novije vreme
(možda u 17. stoleću) i da su njime katoličke države i Vatikan
11 Исто, стр. 27. 13
nameravale podržati ''hrvatsko državno pravo'' – krivotvoreći da
su srpske teritorije bile u granicama kratkotrajne srednjevekovne
hrvatske države. Po njegovom mišljenju, falsifikator je imao
nameru da istoričare obaveže na tri ''istorijske istine'' –
opravdavale bi uključivanje srpskih zemalja u neku od budućih
hrvataskih državnih tvorevina:
1) pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji pre nego
što to drugi istorijski izvori beleže,
2) srednjevekovne hrvatske granice na Cetini (mnogo
južnije od stvarnih) i
3) nadležnost Rimokatoličke crkve nad Hrvatskom,
(mada su Hrvati bili pod jurisdikcijom Patrijaršije u Carigradu).
1) Pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji
Glava 30. Spisa o narodima donosi imena hrvatskih
vođa, pa i imena njihovih sestara, iz 7. stoleća, mada takve
podatke nema za Srbe, koji su višestruko brojniji od Hrvata. Dr
Deretić i zbog ovoga veruje da je u pitanju falsifikat, pošto drugi
izvori ne potvrđuju tako nešto, a pogotovo ne potvrđuju
prisustvo Hrvata u Slavniji i Dalmaciji početkom 7. stoleća,
kako to piše u Glavi 30. Pogledajmo:
''Videvši da je ova zemlja dobra, Avari se nasele u
njoj. U to vreme, Hrvati stanovahu s one strane Bagibarije
(Bavarske), gde su sada Belohrvati. A jedna porodica,
odelivši se od njih, naime petoro braće: Klukas, i Lovelos, i
Kosenic, i Muhlo, i Hrvat, i dve sestre Tuga i Buga, sa
svojim narodom stignu u Dalmaciju i ovu zemlju zateknu
pod vlašću Avara. Pošto su ovi nekoliko godina međusobno
ratovali, Hrvati odnesu pobedu i jedne od Avara pobiju, a
preostale prinude na pokornost''.12
U 31. glavi se precizira da su Hrvati došli u Dalmaciju
na poziv vizantijskog cara Iraklija, ali se time opet sve remeti –
Iraklije je vladao od 610. do 641, a ova navodna hrvatska
pobeda nad Avarima i hrvatski ulazak u dalmatisnki grad Salonu
desio se 602. godine – pre nego što je Iraklije stupio na presto.
Vidi se da Spis o narodima vrvi greškama. To je uočio i prof.
Relja Novaković, pa će pozivati istoričare na oprez. Citira opis
gornjeg događaja iz Glave 31. Spisa o narodima:
''Ovi Hrvati dođoše kao prebeglice caru Romeja, pre
nego što Srbi prebegoše istom caru Irakliju, u vreme kada
Avari ratujući proteraše odavde Romane... Ovi Romani
behu proterani od Avara u dane istog cara Romeja
Iraklija... Po naređenju cara Iraklija ovi Hrvati zarativši i
odavde isteravši Avare, nasele se, po naređenju cara Iraklija
u toj zemlji Avara, u kojoj i danas stanuju''.13
Prof Novaković iznosi svoje mišljenje:
12 Исто, стр. 30. и 31.
13 Реља Новаковић: Одакле суСрби дошли на Балканско полуострво,
Историјски институт у Београду, ''Народна књига'', 1977, страна 61. 14
Iz analize hronoloških vesti iz DAI u vezi sa dolaskom
Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo, dobijamo utisak da
među vestima sastavljača DAI ima nesklada zbog kojeg je
teško zaključiti da se sve to desilo u vreme kad su Avari
proterali Romane. Ako pažljivo pratimo šta o napadu na
Salonu beleže pisci glave 29. i 30. i ako proverimo šta o istom
događaju kazuju papa Grgur Prvi i Toma Arhiđakon,
dobijamo utisak da su Avaro-Sloveni stigli u zaleđe Salone
ubrzo posle 582. godine, tj. ubrzo posle pada Sirmijuma, a da
su samu Salonu zauzeli najkasnije 602. godine, što znači
gotovo osam godina pre nego što je Iraklije i došao na vlast..
Naime, ako su Avaro-Sloveni još krajem 6. i u samom početku
7. veka zauzeli dobar deo kontinentalne Dalmacije, a zatim i
Salonu i njeno područje, kako je moguće da su Hrvati prebegli
caru Irakliju ''u vreme kada Avari ratujući proteraše odavde
Romane..'', jer bi sve to bilo pre nego što je Iraklije i postao
car''.14
Da bi čitaocu bilo lakše razumljivo zbog čega se ne
može niko pouzdati u Porfirogenitov Spis o narodima i zašto
nema osnova da se veruje o dolasku Hrvata u Dalmaciju 602.
godine, skratićemo zapažanje prof. Novakovića na dve
protivrečnosti u Glavi 31. Porfirogentovog spisa:
- Ako su Avaro-Sloveni vladali Dalmacijom 602,
a ne Vizantinci, onda Hrvati nisu mogli prebeći
vizantijskom caru Irakliju u tu istu Dalmaciju –
čak da je on tada i bio car! U Dalmaciji nije
tada bila vizantijska vlast.
A da Hrvati nisu bili u Dalmaciji i Slavoniji ni 200
godina kasnije, potvrđuje Ajnhardov letopis o događajima na
franačkom dvoru 818. i 822. godine. U ovom dokumentu, gde se
prvi put spominju Srbi, a Hrvati ni jednom rečju, nema ništa o
nekakvoj ''Dalmatinskoj ili Primorskoj Hrvatskoj'' i ''Posavskoj
Hrvatskoj'', kako to piše u Porfirogenitovim spisima. Podaci se
odnose samo na Kneževinu Dalmaciji i Kneževinu Posavinu.
Ove dve kneževine će hrvatski i srpski istoričari u 19. i 20.
stoleću krstiti u ''Dalmatinsku (Primorsku) i Posavsku
Hrvatsku'', oslanjajući se, kako smo videli, samo na nepouzdane
podatke u Porfirogenitovim Spisima o narodima. Pogledajmo
kako uverljivo, na osnovu Ajnhardovog letopisa, prof. Relja
Novaković opovrgava mogućnost prisustva Hrvata početkom 9.
stoleća u Dalmaciji i Posavini, a time i hrvatske države u njima:
U opisu događaja pred sam početak Ljudevitovog
ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal,
gde je tada boravio franački car Ludvik, poslanici među
kojima se spominje i Borna, ličnost koju istoriografija gotovo
bez dvoumljenja smatra knezom Primorske Hrvatske i ne
pitajući se da li je uopšte bilo mougće da se među izaslanicima
u Heristalu nađe tada i knez Primorske Hravatske... Postavlja
14 Исто, стр. 61. 15
se pitanje, zašto je učeni Ajnhard, koji je zbivanja opisao s
toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne
knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita,
Guduskana, Timočana i Ljudevita, kao starešinu Donje
Panonije, a o Hrvatima i Hrvatskoj, na tom mestu, po našem
mišljenju neobično važnom, nema ni reči''.15
2) Srednjevekovne hrvatske granice na Cetini
Druga ''istina'', namenjena budućim istoričarima i
tvorcima hrvatske države je ona o rasprostiranju hrvatskih
plemena do reke Cetine u Dalmaciji i u Panoniji. I mada je samo
deo današnje Zapadne Slavonije bio u Hrvatskoj, pre pada pod
Mađare, naši istoričari, kad pišu o Hrvatskoj kralja Tomislava,
čine to uopšteno. Time se stiče utisak da je reč o teritoriji od
Zagorja do Dunava. Jednostavno, koriste samo izraz – Panonija,
bez bližeg geografskog određenja koliki je njen prostor pripadao
Tomislavljevoj Hrvatskoj. Ovakav ton o značaju hrvatskog
naroda i njegove srednjevekovne države vuče korene iz Glave
31. Porfirogenitovog Spisa o narodima. Evo tog teksta:
Od Hrvata koji su došli u Dalmaciju, odvoji se jedan
deo i zavlada Ilirikom i Panonijom. I ovi su imali nezavisnog
arhonta, koji je na razne strane slao poslanstva a prijateljska
samo arhontu Hrvatske. Izvestan broj godina i Hrvati u
Dalmaciji pokoravahu se Francima, kao i ranije u svojoj
zemlji; Franci prema njima behu toliko okrutni da su odojčad
Hrvata ubijali i bacali psima. Ne mogavši to od Franaka da
podnose Hrvati se odmetnu od njih, pobivši njihove
namesnike...Otada ostavši nezavisni i samostalni, zatražiše
sveto krštenje iz Rima i episkopi behu poslati i pokrstiše ih za
Porina arhonta njihovog. Beše podeljena njihova zemlja u
jedanaest županija, naime Livno, Cetina, Imotski, Pliva,
Pesenta, Primorje, Bribir, Nona, Knin, Sidraga, Nin; i njihov
ban drži pod vlašću Krbavu, Liku i Gacku...Od reke Cetine,
počinje zemlja Hrvatska i pruža se prema Primorju do granica
Istre, odnosno do grada Labina i s brdske strane u izvesnoj
meri pruža se i dalje od provincije Istre, a prema Cetini i Livnu
graniči se sa Srbijom.16
 Ovakvom opisu cara Porfirogenita, nisu podlegli
britanski istoričari i kartografi, pa su u političkoj mapi Evrope iz
814. godine (vreme o kojem piše i car Porfirogenit), hrvatska
plemena smestili samo na deo područja današnje Hrvatske – od
Rijeke do Zagorja, s granicom na levoj obali reke Kupe.17
15 Проф. Реља Новаковић: Где се налазилаСрбија од 7. до 12. века,
Београд, Историјски институт у Београду и ''Народна књига'', 1981.
16САН: Византијски извори за историју народа Југославије, Београд,
1959, странице:30 – 35.
17 Политичка карта Европе из 814. године – смрт Карла Великог,
штампана у: Longman Brown & Co. London, New York & Bombay и
објављена енглеској књизи: Franks and Saxons, London (мало упрошћена
– с истакнутим обележјима на Балкану) и у књизи: Античка Србија, др
Јована И. Деретића, Београд, ''Сардонија'', 2000, стр. 258/а. 16
Britanski istoričari su ostale zemlje: Liku, Dalmaciju, Kordun,
Baniju, Slavoniju, Hercegovinu, Bosnu, Crnu Goru, Albaniju,
Srbiju, Makedoniju, unutrašnjost severne Grčke i ostrvo
Peloponez označili zajedničkim imenom: Srbija.
 Mada profesor Novaković nije koristio ove britanske
karte kad je istraživao rasprostranjenost Srba na Balkanu u 9.
stoleću, i on je zaključio da su oni tada naseljavali oblasti na
desnoj obali Kupe. Ovaj podatak je dragocen, jer se njime ruši
ukorenjeno mišljenje o turskom progonu Hrvata iz srpskih
krajina i Dalmacije, pa doseljavanju tamo Srba u 15. i 16.
stoleću. Stara dokumenta ovo demantuju, jer pružaju podatke o
srpskom stanovništvu u ovim krajevima 600 godina pre turskih
osvajanja na zapadu Balkana. Jedan od tih dokumenata je
Ajnhardov letopis, u kojem se opisuje slovenska (srpska)
pobuna, pod vođstvom kneza Ljudevita, u Panoniji protiv
franačke vlasti. Na osnovu njega prof. Novaković zaključuje:
Što se tiče prostora na kojem su se mogli nalaziti Srbi,
među koje je otišao Ljudevit, jedino što se zasad može reći jeste
da se deo njihovog područja morao tada nalaziti uz samu
granicu Ljudevitove Panonije i to, najverovatnije, od Siska
prema jugu ili jugoistoku. Kad budemo kasnije razmatrali i
druge stare podatke, Porfirogenitove i Dukljaninove, videćom
da su se Ajnhardovi Srbi mogli zaista nalaziti negde nadomak
Une. Opredeljujući se za ovakvo mišljenje, ne teba izgubiti iz
vida da Ajnahrd zna kako se priča da su Srbi u njegovo vreme,
a svakako i pre, držali (nastanjivali) veliki deo Dalmacije. Kad
ovom dodamo da je Ljudevit ubio jednog od srpskih knezova i
da on govori o Srbima kao o narodu, čini se da sa još većim
pravom možemo reći da je sasvim moguće da u veliki deo
Dalmacije možemo uključiti i porečje Une, utoliko pre što čitav
Ajnhardov opis Ljudevitovog ratovanja s Bornom i njegov
sukob sa srpskim knezom upućuje gotovo jedino na područje
od Kozare do Grmeča, preko Une, do Kupe''.18
3) Nadležnost Rimokatoličke crkve nad Hrvatskom
 Koliko je srpskih intelektualaca: istoričara, pisaca,
filologa, književnih kritičara, politikologa... pisalo o hrvatskoj
državi, narodu, kulturi, jeziku..., ogrešivši se i o nauku, i o
istinu, da bi hrvatsko učešće u evropskoj istoriji prikazali što
značajnijim? Pomagali su hrvatskim istoričarima da krivotvore
da su današnje zemlje Republike Hrvatske uvek bile s
katoličkim stanovništvom. Katoličanstvom na «hrvatskoj
zemlji» se tumači pripadnost Hrvata zapadnoevropskoj
civilizaciji, a ne bizantiskoj (grčkoj, ili pravoslavnoj), u koju
Hrvati smeštaju samo Srbe.
 Vezivanje Hrvata za hrišćanski centar u Rimu, nalazimo
već kod Porfirogenita, što je očigledan znak da je to neko
18 Проф. Реља Новаковић: Где се налазила Србија од 7. до 12. века,
Историјски институт у Београду и ''Народна књига'', Београд, 1981, стр.
35. 17
podmetnuo ovom vizantijskom caru, jer bi on morao da se
zalaže za jurisdikciju carigradskog centra nad hrišćanima, a ne
rimskog. Jer, iako još nije bilo raskola u Hrišćanskoj crkvi i tad
se (u 7. stoleću i u Porfirogenitovom destom) naziralo
neslaganje Carigrada i Rima – posebno zato što su bili centri u
dve različite imperije. Pogledajmo taj deo u Spisu o narodima:
Car Iraklije, poslavši i iz Rima dovevši sveštenike i od
njih proizvevši arhiepiskopa i episkopa i prezvitere i đakone,
pokrsti Hrvate...Ovi pokršteni Hrvati neće da ratuju protiv
stranih zemalja, izvan svoje zemlje. Jer dobili su neko
proroštvo i zapovest od rimskog pape, koji je za Iraklija cara
Romeja poslao sveštenike i njih pokrstio. Naime, ovi Hrvati
posle svoga pokrštavanja dadnu svojeručno potpisanu
obavezu, pod čvrstom i nepokolebljivom zakletvom u Svetog
Petra Apostola, da nikada neće provaliti u tuđu zemlju i
ratovati, već da će radije živeti u miru sa svima koji to žele,
primivši od istog rimskog pape ovaj blagoslov: ako neki drugi
pagani pođu protiv zemlje ovih Hrvata i zarate, neka za njih
(Hrvate) ratuje bog Hrvata i štiti ih i pobedu im donese Petar
Hristov učenik.19
 Samo po izrazu ''Bog Hrvata'', vidimo kako je šireno u
hrvatskom narodu i u inteligenciji mnogo od onoga što je u
Porfirogenitovim spisima – jer ''Bog Hrvata'' je mnogo
spominjan u vreme Drugog svetskog rata, kad je u Hrvatskoj
obavljen zamašan pokolj Srba.
 Da je naša pretpostavka o podmetanju Porfirogenitu
hrvatske verske veze s Rimom tačna, posvedočiće istorijski
izvori o pravoslavnom stanovništvu srednjevekovne Hrvatske –
pre hrvatskog poraza od Mađara 1.097. godine.
 Počećemo s pravoslavnim stanovništvom Istre, tako
udaljene od Drine, za koju hrvatski istoričari kažu da je bila
granica Istoka i Zapada; katoličanstva i pravoslavlja. Ovaj
podatak će iznenaditi (uklanjan je iz istorijske literature u obe
Jugoslavije). Svedoči da su Istrani ispovedali pravoslavnu
religiju sve do početka 17. stoleća. Ovo je previše za poimanje
prosečno obaveštenih Srba i Hrvata, jer se u hrvatskoj
istoriografiji (koju srpski istoričari nisu rado osporavali), kako
smo rekli, granica između pravoslavlja i katoličanstva smešta na
reku Drinu. Ni sami Istrani ne veruju da su im, ne tako davni,
preci bili pravoslavne veroispovesti. Možda zato Hrvati (da bi
prikrili istinu) prisutne pravoslavce u Istri povezuju s nekakvim
davnim doseljavanjem Crnogoraca. Mada je, doduše, moglo biti
doseljavanje srpskih porodica iz Crne Gore u Istru, ali treba
zanati da su oni zaticali u novoj postojbini pravoslavne
starosedeoce – koji su se, kako smo rekli, osećali Srbima.
Pogledajmo o tim istarskim Srbima tekst jednog dokumenta iz
17. stoleća. Pisan je rukom zagrebačkog episkopa (biskupa)
19Византијски извори за историју народа Југославије, стр: 40 – 42. 18
Benedikta Vinkovića. Pismo je adresirano višim
dostojanstvenicima Rimokatoličke crkve:
Uzvišena i mnogopoštovana Gospodo, moji
predusretljivi Zaštitnici, želim Vam od Boga zdravlje, sreću,
doveka.
Blažene uspomene Ferdinand Drugi, Car Rimljana, kao
Kralj Ugarske i Slavonje, ustanovio je, bez znanja
mnogopoštovanog Franje Erdeljskog – tadašnjeg biskupa
zagrebačkog, ne tražeći saveta od nadbiskupa Kolače, ni od
njegovog mitorpolita, istovremeno duhovnog primata Ugarske,
novu episkopiju u Kraljevstvu Slavoniji, za stanovništvo grčke
vee, shizmatike, koji se drže grčkih zabluda, to je dotičnu
episkopiju poverio izvesnom Srbinu, vasilijanskom monahu, po
imenu Maksim Petrović...On se, zajdeno sa sveštenstvom i
narodom kojem je na čelu, sve do danas drži grčke shizme, te i
sam, kao njegovi sveštenici i pavstva, zadržava teške zablude
protiv istinite vere... Najpre bi trebalo da Srbi, odbaciviši
zablude i očistivši se od istih, ostanu u svom obredu. A kad bi se
okanili zabluda i shizme i kad bi upoznali Božiju službu, pomalo
bi mogli da se oslobađaju i grčkog obreda. Tako je učinjeno u
Istri, Pivki i Krasu, kao u Senjskoj dijacezi, u Lici i Dragi
Vinodolskoj, gde su Srbi, kod kojih su ranije važile slične
zablude i običaji, napustivši grčki obred i odbacivši zablude,
zaslugom dobrih katoličkih otaca, do sada su zadržali rimske
obrede, koje su primili i sebe više ne nazivaju Srbima, nego
Hrvatima.
U Zagrebu, 3. 2. 1639, u Gospodu pokorni kapelan naših
Uzvišenih Gospodstava, Benegdit Vinković, izabrani episkop
zagrebački.20
Austrija je ove hrvatske mere odobravala i pomagala.
Hrvati su od Austrije stalno tražili da njihovoj lokalnoj
upravi budu potčinjeni Srbi u Vojnoj Krajini, jer su, navodno, na
hrvatskoj zemlji. Zbog toga su Srbi dužni da prihvate i katoliku
religiju.
Zabeleženo je da je austrijski car posvedočio ono što
smo videli u britanskim knjigama i što je zaključio prof.
Novaković – da su Srbi starosedeoci na područjima u današnjoj
Republici Hrvatskoj. Bio je to Leopold Drugi, i on će odgovoriti
Hrvatima 1790:
Što se Mene tiče, držim da je srpski narod, i pre rata s
Turcima, živeo u Sremu, Slavoniji i Bačkoj, a prilikom rata,
jednodušno u ponovnom osvajanju istih predela, učestvovao, te i
sad tamo živi, pa da, stoga, na te zemlje i najviše prava ima.21
 Da bi se Dalmaciji dao dodatni karakter hrvatstva, dr
Čubrilović će napisati da je u 11. stoleću u njoj katolička crkva.
Znamo da se Rim izdvojio iz Hrišćanske crkve 1054. godine, a
da, pre toga, nije imao nadležnosti nad crkvama u Dalmaciji. I
sam dr Čubrilović, na više mesta, svedoči o vizantijskom
20 Исто.
21 Псуњски: Хрвати, у светлу историјске истине, Беогрд, 1944. 19
crkvenom uticaju, ali će se odlučiti da istakne da je u Dalmaciji
crkveni život po vatikanskim obrascima, da bi se, verovatno,
kako to Hrvati priželjkuju, posvedočilo da su se oni, još tada,
uključili u civilizaciju Zapadne Evrope. To dr Čubrilović čini
zbrkano – navodi da se u Dalmaciji primenjuju pravoslavni
obredi, ali da su to samo neprikladne pojave u Katoličkoj crkvi:
U Splitu se sastao novi sabor da sprovede odluke
rimskog lateranskog sinoda 1.059. godine.Trebalo je i katoličku
crkvu u Hrvatskoj očistiti od raznih istočnih običaja:ženidba
sveštenstva, slovenska služba, nošenje brade i duge kose,
posvećivanje sveštenika bez znanja latinskog jezika, itd.22
 Samo 36 godina posle ovog Sabora, Hrvatsku će pokoriti
Ugarska, pa nema mesta tvrdnjama hrvatskih učenjaka da je
srednjevekovna hrvatska država bila uključena u tokove
zapadnoevropske civilizacije. Nije se to moglo desiti kad im
sveštenici nisu znali latinski, ženili su se i bili su obrasli u dugu
kosu i bradu. Znači, Hrvati su mogli da se približe zapadnoj
civilizaciji tek u Ugarskoj, pa ako je civlizacijska prednost biti
katolik, a ne pravoslavni hrišćanin, onda hrvatski narod za svoju
katoličku prošlost treba da zahvali ugarskoj državi. Nikako
svojoj dobrovoljnoj opredeljenosti, ili odluci svojih
srednjevekovnih kraljeva – pre ugarske okupacije. Na to
upozorava i dr Čubrilović, jer svedoči da se u Dalmaciji
propoved držala ili na grčkom ili na slovenskom jeziku – videli
smo da sveštenici nisu znali latinski jezik:
Krešimir Četvrti, odgojen u Veneciji, još manje je branio
slovensku službu u Hrvatskoj od kralja Tomislava.23
 A da su niži plemići, niže sveštenstvo i narod Dalmacije
ostali verni pravoslavlju, pokazuje i skori nestanak hrvatske
države. Uzrok je bio Sabor biskupa u Splitu, jer su ga Krešimir
Četvrti i naslednici podržavali i pokušavali sprovesti njegove
odluke – protivno volji većine sveštenstva, naroda i plemića.
Ovako to objašnjava dr Čubrilović:
 Iako je papa odobrio odluke Splitskog sabora, ipak ih je
u Hrvatskoj bilo vrlo teško sprovesti. Kad su saopštene
sveštenstvu i narodu, izazvale su veliko uzbuđenje. Zabrana
slovenske službe po crkvama, prisiljavanje sveštenstva da se
razdvaja od porodica i sve veći uticaj latinskih biskupa, izazvao
je otpor u narodu. Niže sveštenstvo, niže plemstvo i narod bili su
protiv reforma Splitskog sabora, kralj, visoko plemstvo i
sveštenstvo su ih pomagali. Borba između naoroda i latinske
stranke počela je još za života Krešimirovog i biće glavni uzrok
neslozi i neredima među Hrvatima, pa i propasti hrvatske
države 1.102. godine... Kraljeva poslušnost prema papskoj kuriji
i otvoreno pomaganje latinskog sveta, izazivalo je
nezadovoljstvo u hrvatskom narodu. Mi nemamo podataka šta se
u to vreme sve odigravalo u Hrvatskoj, ali ubistvo Dimitrija
22 Др Васо Чубриловић: Политичка прошлост Хрвата, Београд,
''Политика'' А.Д, 1939.
23 Исто. 20
Zvonimira na Saboru na Kninskom polju 1.089. najbolje
pokazuje dokle su se tamo bile raspalile strasti među strankama.
 Ako je ispovedanje katoličke vere jednog naroda
neosporno svedočanstvo o ulasku tog naroda u krug kulturnih
naroda Evrope, onda vidimo da to stanovnici Hrvatske nisu
mogli da učine 1.089. godine. Tada su bili privrženici
pravoslavlja – i to žestoki, jer su ubili i svog kralja, zagovornika
katoličanstva. Da ponovimo, ušli su u taj krug (da zanemarimo
činjenicu da li je Zapad, tada, bio kulturniji ili ne od Istoka) tek
pošto ih je tamo uvela Ugarska – koja ih je pokorila 1.097 –
osam godina posle ubistva Dimitrija Zvonimira na Kninskom
polju.24
Porfirogenit protiv Porfirogenita
Pošto smo videli da se Porfirogenitova svedočenja
koriste za podršku hrvatskim posezima na srpske zemlje, ne
možemo se oteti utisku da su ta svedočenja dodavana - kad je
već bila uobličena strategija imperijalnih sila Evrope da se na
Balkanu jedna država s katoličkim stanovništvom (Hrvatska)
suprostavi državi s pravoslavnim Srbima. Da je ova
pretpostavka tačna, ne upućuju nas na to samo suprotne tvrdnje
o istom događaju u mnogim glavama Spisa o narodima, nego i
spomenuta greška - kad Porfirogenit opisuje svoju sopstvenu
smrt.
 Inače, što se tiče navodnog doseljavanja Slovena na
Balkan i u Panoniju i za šta se uporište traži kod Porfirogenita,
navodimo carevo ključno svedočenje o tome. Odmah ćemo
videti da logički nije prihvatljivo da se na osnovu toga može
prihvatiti, zdravo za gotovo, pojava Slovena u sedmom stoleću,
na tako ogromnom prostoru – od Carigrada do Milana.
Porfirogenit o tome obaveštava u Glavi 32. Spisa o narodima:
Treba znati da Srbi vode poreklo od nekrštenih Srba,
nazvanih i Beli, naseljenih s one strane Turske (tj. Mađarske),
u kraju koji se kod njih naziva Bojki; njima je u susedstvu i
Franačka, isto kao i velika Hrvatska, ona nekrštena, koja se
naziva i Bela. Tamo su dakle i oni Srbi od davnine naseljeni.
Pošto su dva brata nasledili od oca vlast nad Srbijom, jedan od
njih, preuzevši polovinu naroda, prebegne Irakliju, caru
Romeja; car Iraklije ga primi i kao mesto naseljavanja dade
mu u solunskoj temi Serviju, koja otada taj naziv nosi. Srbi na
jeziku romeja znači robovi, pa se stoga i ropska obuća obično
naziva serbula, a cerbulijani oni koji jevtinu i srimašnu obuću
nose. Ovo ime dobiše Srbi, jer postadoše robovi cara Romeja.
Posle nekog vremena isti Srbi odluče da se vrate u svoje zemlje
i car ih otpusti. Kada su prešli reku Dunav, pokaju se, i preko
stratega koji je tada upravljao Beogradom, jave caru Irakliju
da im dodeli drugu zemlju za naselje. I pošto sadašnja Srbija i
Paganija i zemlja Zahumljana i Travunija i zemlja Konavljana
24 Исто. 21
behu pod vlašću cara Romeja, a te zemlje opuste od Avara (jer
iz tošnjih zemalja, oni izgnaše Romane koji sada stanuju
Dalmaciji i draču), to car u ovim zemljama naseli iste Srbe i
behu oni potčinjeni caru Romeja; car njih pokrsti donevši
svetenike iz Rima i, naučivši ih da pravilno vrše dela
pobožnosti, izloži im hrišćansko veroučenje.
Ne možemo se oteti utisku da ovaj tekst, navodno pisan
u desetom stoleću, ne odiše duhom novih vremena. Pre svega,
zbog svedočenja da ''Srbin'' znači ''rob'', što su hrvatski šovinisti,
u prvom redu Ante Starčević, tako vatreno koristili prilikom
priprema i sprovođenja pokolja nad Srbima u devetnaestom i
dvadesetom stoleću. I ovde se naglašava uticaj Rimokatoličke
crkve (i zapadne kulture – što može biti samo konstrukcija
novijeg vremena), pa odjednom vidimo da su i Srbi pokršteni od
sveštenika u Rimu, a ne od onih u Carigradu. Dalje, neodržive
su dve tvrdnje cara Porfirogenita oko naseljavanja Srba u
današnjoj Hercegovini i Dalmaciji – jedna je da su ova područja
bila pod vlašću Vizantije, a druga da je bila pod vlašću Avara.
Ako su tamo vladali Avari, onda Iraklije nije mogao da donosi
odluke da avarsku zemlju pokloni Srbima. Još jedno ukazivanje
da su ovi tekstovi podešeni da bi se povećao značaj Hrvata na
Balkanu, nalazimo u činjenici da Porfirogenit ne spominje ime
arhonta Srba koji je ''pobegao Irakliju'' (mada su najbrojniji
Južni Sloveni), a kod Hrvata navodi imena pet vođa – braće i
imena njihovih sestara, Tuge i Buge!?
 U ovako malo reči, toliko protivrečnosti i lako uočavanje
da Porfirogenit učestalo nastupa protiv Porfirogenita. To će
učiniti i u Glavi 49. Spisa o narodima, jer će posvedočiti da
Sloveni mnogo pre Iraklija žive na Balkanu i da su moćnoj
Vizantiji oteli teritorije u Grčkoj i ceo Peloponez! To piše
Porfirogenit ovako:
Kada je Nićifor držao skiptar Romeja, ovi (tj. Sloveni)
koji behu u temi Peloponez odluče da se odmetnu i najpre
opustoše i opljačkaju kuće suseda Grka, polja pred zidinama i
počnu grad opsedati, vodeći sa sobom i afričke Saracene.
Pošto je prošlo dosta vremena i u gradu počela da se pojavljuje
oskudica životnih namirnica, vode i hrane, (građani) se
posavetuju i odluče da stupe u pregovore, dobiju obećanje
sigurnosti i tada da predaju grad njima. Pošto se strateg tada
nalazio na kraju teme, u tvrđavi Korintu, očekivali su da će
priteći u pomoć i pobediti narod Slovena, pošto je od arhonata
prethodno bio obavešten o njihovom napadu.
U Glavi 50, Porfirogenit još jasnije piše da su Sloveni
bili nezavisni od Vizantije na Peloponezu, pre vremena cara
Iraklije i navodnog naseljavanja Slovena na Balkan:
Treba znati da su Sloveni pelopneske teme u vreme
cara Teofila i njegovog sina Mihajla, ustali i postali
samostalni, vršeći pljačkanja i zarobljavanja i haranja i
paljenja i krađe. 22
Francuski slavista Frensis Kont, profesor na Sorboni,
piše da su Sloveni vladali na Peloponezu od 587. do 805. godine
– ukupno 218 godina. Znači, bili su nezavisni od Vizantije 23
godine pre nego što će Iraklije stupiti na presto u Carigradu, a
sigurno je da su na Peloponezu i odranije – jer su 587. samo
zbacili vizantijsku vlast.25
 Nijedan istorijski izvor nije ovako protivrečan kao
Porfirogenitov Spis o narodima. Paživljijim proučavanjem,
pronašle bi se i druge, brojne, nedoslednosti, pa je pravo čudo da
je Spis o narodima zaokupio toliku pažnju naučnika i postao
temeljni oslonac za tvrdnju o doseljavanju Slovena na Balkan u
6. i 7. stoleću – uz situaciju kad i mnogi istoričari (zagovornici
tog doseljavanja) odbacuju mnogo toga iz Porfirogenitovih
spisa.
 Nema sumnje, da će naučni skup o Porfirogenitu u
aprilu, u Nišu, biti izuzetan doprinos novim znanjima o Srbima
(Slovenima) u Antici i Srednjem veku. Za tu svrhu, članovi
Srboslovenske akademije će se pozvati na desetine pisaca
Starog, Srednjeg i Novog veka. Oni su ostavili podatke da su
Sloveni pre Vizantije bili poznati pod raznim imenima: Tračani,
Tribali, Iliri, Mezi, Sarmati, Dalmatinci...
Beograd, 9. septembar 7515 (2007). 

0 коментара:

Постави коментар