Reklame


Španski sud doneo je odluku o izručenju Vladimira Milisavljevića zbog Konvencije o ekstradiciji Saveta Evrope, koja propisuje da je sud obavezan da odluku o izručenju donese u roku od godinu dana od hapšenja. Taj rok ističe u februaru, kada će u Srbiju doći i poslednji osumnjičeni za ubistvo premijera Đinđića i jedan od najintrigantnijih mafijaša u modernoj srpskoj istoriji

Budala sa odloženim dejstvom
Španski sud doneo je još početkom januara odluku da Srbiji izruči Vladimira Milisavljevića Budalu, člana zemunskog klana i učesnika u ubistvu premijera Zorana Đinđića, koji se najduže i najveštije skrivao od srpske policije i čitavog Interpola. Međutim, osim odluke španskog suda  i propratnog folklora srpskih medija o tome šta bi on mogao da otkrije, kako će biti izručen i da li će ga dopremiti "falkonom" Vlade Srbije, pouzdane informacije kada će "zemunac" sa najintrigantnijom biografijom doći u Srbiju nema. O tome će se dogovoriti ministarstva pravde Španije i Srbije, ali tek kada Španci učine prvi korak, kog za sada nema. Upućeni tvrde da je španski sud doneo odluku o Milisavljevićevom izručenju jer je morao da ispoštuje odredbe Konvencije o ekstradiciji Saveta Evrope, koja propisuje da je sud obavezan da odluku o izručenju donese u roku od godinu dana od hapšenja, što će biti u februaru ove godine Reč je o tzv. odluci o ekstradiciji sa odloženim dejstvom. Dalja sudbina optuženog, koji je mogao da se žali na odluku o ekstradiciji, zavisi od procene države u kojoj se nalazi, u ovom slučaju Španije, da li joj je potreban na svojoj teritoriji ili će ga isporučiti Srbiji, gde ga već čekaju četiri pravosnažne decenije robije i još dva započeta procesa.

Srpski istražni organi veruju, iako nemaju pouzdanu informaciju, da Milisavljević neće bar još nekoliko meseci doći u Srbiju.
Prema raspoloživim podacima, Milisavljević je potreban španskom tužilaštvu kao svedok i saučesnik u mnogim delima klana Luke Bojovića, među kojima je svakako ubistvo Milana Jurišića, najmonstruozniji zločin koji se u poslednjoj deceniji dogodio u Madridu.
"Nema logike da Španci isporuče Milisavljevića Srbiji dok traje proces protiv Bojovića, osim ako se nije nagodio sa njima i ispričao im u istražnom zatvoru sve što im je neophodno pa sada žele da ga sklone u Srbiju. Takođe, odluka o izručenju Lukovićevog saradnika Siniše Petrića Zenice doneta je još u oktobru, ali on još nije izručen, tako da je jasno da ni Vlada Budala neće tako ekspresno u Srbiju", navode sagovornici Nedeljnika.

I dok je jasno šta ostanak Vladimira Milisavljevića u Španiji znači, postavlja se pitanje šta bi njegovo izručenje značilo za Srbiju, čiji su zatvori puni sličnih budala, sa malim i velikim slovom.

Brzo izručenje, koje podrazumeva prvo boravak u pritvoru beogradskog Okružnog zatvora (Ustanička ili Bačvanska), dovelo bi Vladu Budalu na svega nekoliko metara ili hodnika od Miroslava Miškovića, biznismena koga je Milisavljević kidnapovao pre 12 godina i, kako se pričalo, držao mu pištolj na slepoočnici dok su ostali "zemunci" tražili otkup. Za taj zločin dobio je sedam godina robije, za šta može da traži ponavljanje postupka, ali se veruje da će to pre učiniti u presudama za ubistvo Zorana Đinđića, gde mu je izrečeno 35 godina robije, odnosno maksimalnih 40 za zločine zemunskog klana.
I bez Miškovića u zatvorskom komšiluku, priča o Vladi Budali ("Ne vređajte mi klijenta", reče jednom neki njegov advokat.) zaista je više nego interesantna, a još će biti interesantnije otkriće kako je uspeo skoro deceniju da se skriva i kako je tako inteligentan navukao španske policajce do Luke Bojovića.
Da je angažovao vrhunske spin majstore i marketinške stručnjake, Vlada Budala ne bi uspeo decenijama da drži pažnju javnosti na svom nadimku i drugim budalaštinama, pa se retko ko seti da je on monstruozni kriminalac umešan u ubistva Željka Bodiša, Todora Gardaševića, Srđana Ljujića, Sredoja i Zorana Šljukića, Željka Škrbe, Nenada Batoćanina, Ivice Jovanovića, Zorana Uskokovića Skoleta, Miloša Stevanovića, Jovana Guzijana, Radeta Cvetića, Branislava Lainovića, otmice Suada Musića, Vuka Bajruševića, kao i Miroslava Miškovića i Milije Babovića.
..
Priča se o njegovom nadimku, fakultetu, pariskom džakuziju, profesorskom imidžu... Zločini se zaboravljaju.
Vladimir Milisavljević rođen je 1976. godine u Zemunu, gde je i odrastao, zbog čega uz sve svoje nedostatke za mafijaša visokog kalibra nije morao da se dokazuje Dušanu Spasojeviću Šiptaru i Miletu Lukoviću Kumu, za razliku od braće Konstantinović, kojima je kao delu klana iz ekspoziture sa Karaburme godinama uvek davan zadatak više.
 Njegov nadimak izaziva kontroverze, toliko da se u svakoj grupici klinaca koja je rešila da se odmetne na onu stranu zakona uvek nađe jedan koji ponese nadimak-titulu Budala.
Jedan od vođa navijača za kojim policija aktivno traga uspeo je da upari i ime i nadimak.
Milisavljević je ovaj epitet dobio jer je navodno bio najpametniji i najobrazovaniji među "zemuncima", pa je čak završio i fakultet, zbog čega su ga prozvali Budala jer u vrednosnom sistemu mafijaša svako ko uči i pošteno radi upravo je to - budala.

Istina koju Nedeljnik otkriva analizirajući njegov dosije glasi: Vlada Budala nema završen fakultet već mašinsko-tehničku školu. U evidenciji nema informacije da je bilo kada studirao, mada je činjenica da se on hvalio posedovanjem indeksa, što ne mora da znači da je bilo kada ušao na fakultet. Svakako nije ni najinteligentniji među "zemuncima", jer policajci i dalje prepričavaju inteligenciju i visprenost Miladina Suvajdžića, zvanog Đura Mutavi, koji je u pauzama saslušanja u sekundi množio trocifrene brojeve, zatim svedočio protiv svih "zemunaca", ušao u program zaštite, promenio identitet i više ga niko nije video.


Elem, Vlada Budala bio je definitivno drugačiji od svih "zemunaca" jer se kao beskrupolozni ubica i reketaš pokazivao tek kada mu se poveri zadatak. Do tada se ponašao kao budala. Dok je bio vrlo mlad, umeo je da napravi neverovatne gluposti, ali da i pristane da za vođu klana Dušana Spasojevića uradi takve ludosti na koje drugi nisu smeli ni da pomisle. U međuvremenu je negovao imidž dobrog, načitanog dečka iz komšiluka. Slična situacija bila je i u odnosu sa Lukom Bojovićem, pred kojim se do trenutka zajedničkog hapšenja ponašao snishodljivo iako uporedna analiza njihovih dosijea kaže da je Vlada Budala, za sada, formalno kriminalac višeg ranga u odnosu na Bojovića.
Zanimljivo je da je tokom akcije "Sablja" izmakao poteri. Navodno se krio sam, prvo u regionu, u Hrvatskoj i Crnoj Gori, a zatim je otišao u Južnu Ameriku, gde se povezao sa narko-kartelima. Sa ostalim odbeglim "zemuncima" povezao se tek kada se Luka Bojović postavio kao njihov novi šef i jatak.
Interesantno je da srpska policija i službe jedno vreme nisu imale nikakvu informaciju o Vladi Budali, pa čak ni da li je živ. Sumnjalo se da je samleven zajedno sa Jurišićem, zakopan sa Konstantinovićem ili potpuno odmetnut u Australiji.
Ipak, putem operativne obrade u jednom trenutku uleteo je podatak o Crvenperki, kako su ga u ostatku klana očigledno zvali kada je njegov karakterističan nadimak postao lako prepoznatljiv. Nadimak Crvenperka dobio je kada se pojavio u nekom finom crvenom džemperu na mafijaškom okupljanju dok je ostatak ekipe bio u kožnjacima i trenerkama.
Podatak o živom Crvenperki bio je dovoljan policiji da nastavi ciljanu potragu. 
Ciljana potraga bila je otežana činjenicom da se Milisavljević dočepao dokumenata splitskog beskućnka Marijana Barišića i najverovatnije kratko vreme skrivanja živeo kao socijalni slučaj, te ovaj istiniti nesrećnik sa Hrvatskog primorja nije mogao da dobije dokumenta i obrok iz narodne kuhinje jer je neko već koristio njegova dokumenta za beg.
Da je sa Lukom Bojovićem, i to najverovatnije u Španiji, postalo je jasno nakon hapšenja braće Simović i Sretka Kalinića, koji su pokušavajući da kupe slobodu propevali svašta o ostalim odbeglim članovima zemunskog klana i njihovim pokroviteljima.

Vlada Budala nije kao ostali "zemunci" bio slab na fatalne  žene, te policija jedino njega nije mogla da juri kroz operativnu obradu partnerki. Koristio ih je za jednokratnu upotrebu, bez komunikacije i vezivanja, te se njemu nije moglo dogoditi da napravi dete za vreme boravka na poternici Interpola, kao ni da ga prateći lepu Barbaru uhvate poput Luke Bojovića 2007. Ili da ga zateknu "na gomili" kao Aleksandra Simovića.
Ono što žene nisu njemu uradile, uradio je on Luki Bojoviću. Naime, Bojović je mafijaško sedište prebacio u Španiju kako bi bio bliže svojoj Barbari i deci. Znajući da je opsežna potraga za njim u toku, nije dolazio u Alikante već je boravio u Valensiji. Do elitnog restorana u centru Valensije, gde je trebalo opušteno da ruča kao i mnogo puta pre toga, policiju je doveo Vlada Budala, koji je praćen zbog sumnje da je organizator šverca droge iz Južne Amerike.
Opasnog i neuhvatljivog Luku Vlada je uspeo da napravi budalom i strpa ga u zatvor.
U španskom zatvoru pokušao je da glumi budalu i odbija hranu, ali je brzo odustao od te ideje. Kako tvrde obavešteni, više nije ni tako hrabar ni budalast. Dok čeka ekstradiciju, postao je svestan da će slobodu ugledati kada uveliko zagazi u sedamdesete.
Do tada ima sve vreme ovog sveta da razmišlja: da li je pametan ili budala, da li hoće da ponavlja sudske postupke, zamajava javnost ili se smesti u neki od požarevačkih paviljona. Svakako, pre toga će morati pred sudom da objasni zločine koje je sa Lukom Bojovićem počinio nakon akcije "Sablja", kao i mnoge nerazjašnjene priče o trgovini narkotika. A onda u Zabeli, koja je mnogo rigoroznija od španskog istražnog zatvora, narednih decenija može i da se posveti čitanju knjiga, pa čak i obrazovanju, kad već nije uspeo da završi fakultet kojim se hvalio.

0 коментара:

Постави коментар