Reklame


Karla del Ponte: NATO je sprečio istragu o „žutoj kući"
Karla del Ponte
Možda odavno nema veze sa Beogradom i Hagom, možda krcka penzionerske dane nakon pravničke, a potom i diplomatske karijere - tek što se vratila sa pozicije ambasadora Švajcarske u Argentini - ali se neke stvari, izgleda, nikada neće promeniti: kada razgovara sa Srbima, sve mora da bude po njenom.


Tako je, recimo, reporterima Nedeljnika prvo rekla da bi volela da je posetimo u njenom domu u Tićinu, italijanskom kantonu u Švajcarskoj, da bi naprasno odustala od toga. I tu, kaže, nema pogovora. Onda je pristala da se intervju obavi mejlom, ali je tek na pitanja koja su joj se svidela odgovarala opširno, dok je druga tek pretrčala.
Žena koja je za mandata u Tribunalu bila jedna od najomraženijih ličnosti u Srbiji, po napuštanju Haga uglavnom se oglasi kad god se povede priča o istrazi o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji i ozloglašenoj „žutoj kući". O tome govori i na početku intervjua za Nedeljnik.

Izjavili ste da Euleks nema kapacitet da istraži slučaj „Žuta kuća" i bili ste spremni da se stavite na čelo istražnog tima pod mandatom UN. Nama u Srbiji se čini da do istine o trgovini ljudskim organima nikome nije stalo. Primećujete li Vi nedostatak političke volje da se ovaj slučaj do kraja ispita i rasvetli?

Moj stav ostaje isti: međunarodna zajednica je, posle izveštaja Dika Martija, morala da reaguje, ali samo bi istraga pod mandatom Ujedinjenih nacija mogla da da konačnu istinu o ovim optužbama. Slažem se sa vama da postoji manjak političke volje da se ovaj slučaj rasvetli. U suštini, to je zato što je situacija na Kosovu i dalje veoma krhka.

U Haškom sudu rok za podizanje optužnice u slučaju „Žuta kuća" istekao je 2004. Vi niste podigli optužnicu. Iz kancelarije UN za nestala lica tvrde da su uzorci iz „žute kuće" uništeni krajem 2005, i to je zvanično potvrđeno, po nalogu haškog tužilaštva. Kako je to moguće? Osećate li se direktno odgovornom?
Uništenje dokaza je bila velika greška. To je učinjeno bez konsultacija sa mnom, čak i bez razgovora sa mnom na ovu temu. Bila sam veoma iznenađena kada sam iz medija saznala da su dokazi uništeni. Ali, naravno da se ne osećam odgovornom za to jer nisam imala ovlašćenja da vodim istragu. Znam ko je doneo odluku o uništenju dokaza, jer sam bila u stalnom kontaktu sa svojim naslednikom na poziciji tužioca, Seržom Bramercom.

Imate li hrabrosti da sada kažete ko je uništio dokaze?

To nije pitanje hrabrosti, već onoga što je fer. Pitajte kancelariju tužioca. Ja više nisam tamo i nisam imala ništa sa uništavanjem dokumenata. To se desilo kada je već bilo jasno da nam neće dozvoliti da nastavimo istragu.

Ali, još 2004. ste u rukama imali Unmikov poverljiv izveštaj o zločinima u „žutoj kući". Istraga je ipak suspendovana...

Kao što sam vam već rekla, nismo bili u mogućnosti da nastavimo istragu zbog mnogobrojnih prepreka.

Stalno govorite o nekim preprekama. O čemu se radi?
NATO i Unmik nam nisu dozvoljavali pristup važnim dokumentima, a Albanija nam nije dala da uđemo na njenu teritoriju i ispitamo grobove. Bilo je tu još nekih stvari...

Pratite li procese u Hagu danas? Kako komentarišete činjenicu da ni posle devet godina suđenja Šešelju nema presude?
Naravno da pratim suđenja, jer se optužnice koje smo podigli moj tim i ja sada dokazuju. Suđenje Šešelju, baš kao i neka druga, traju dosta dugo. To, naravno, zavisi od mnogo stvari: i od procedure i od stava suda. Sud previše pažnje poklanja zahtevima optuženog, umesto da ubrza suđenje. Ali, jako je važno da se dođe do kraja i da to suđenje bude okončano.

Posmatrači u Srbiji, ali i mnogi drugi evropski pravnici, taj proces ocenjuju kao antipropagandu pravosuđa. Osećate li se odgovornom za to?

Suđenje je predugo i pravila bi morala da budu promenjena. Jedini koji su odgovorni za to kako se suđenje Šešelju odvija jesu sudije i posebno predsednik suda.

Kako biste, kao pravnik sa decenijama iskustva, ocenili odbranu Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića?
Svaki optuženi može detaljno da izlaže svoju odbranu, ali bila je velika greška što je dozvoljeno da se oni potpuno brane sami, bez prisustva advokata. To doprinosi bacanju vremena i omogućava optuženima da drže političke govore koji nemaju nikakve veze sa onim zbog čega im se sudi.

I Tuđman, i Milošević, i Izetbegović napustili su ovaj svet kao neosuđeni ljudi. Ko je, po Vašem mišljenju, kriv za rat u bivšoj Jugoslaviji?
Bez obzira na smrti optuženih, činjenice ostaju validne, i istorija se neće promeniti.

Da li bi protiv Tuđmana i Izetbegovića bile podignute optužnice da nisu preminuli?
Za obojicu je istraga bila u toku, i sećam se da smo bili veoma blizu podizanja optužnice protiv Tuđmana kada je umro. Da smo mogli da predstavimo sve činjenice, on bi sigurno bio osuđen. Za Izetbegovića nisam sigurna, jer je istraga bila tek na početku.
s
Karla del Ponte danas kaže da želi sve najbolje Srbiji

Često se u srpskim medijima čuje da su Srbi osuđeni na ukupno više od 900 godina zatvora, a da su svi ostali osuđeni na jedva dve stotine. Je li to prava mera onoga što se događalo na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina?
Svi učesnici u tom konfliktu su činili zločine i svi su privedeni pravdi. To je ono što je u celoj priči veoma važno. To, i činjenica da su odluke Saveta bezbednosti uspešno sprovedene. A bilo kakvo sabiranje ukupnih godina osuđenih je glupost.

Svi osumnjičeni čije je izručenje Tribunal tražio od Srbije su iza rešetaka. Koliko bi Srbija dobila na vremenu za svoje evropske integracije da je to učinila za Vašeg mandata?
U potpunosti se slažem s vama, ali politička situacija je bila teška dugi niz godina. To je onemogućavalo vlasti da rade brzo, jer mnogi nisu bili spremni da prihvate odgovornost koja je izlazila na videlo tokom suđenja. Sada je ta priča okončana i želim sve najbolje Srbiji.

Kakva sećanja nosite iz kontakata sa sagovornicima u Beogradu? Postoji li neko za koga verujete da vas je uvek lagao i neko u čiju iskrenost nikada niste posumnjali?
Sa različitim srpskim vladama imala sam različite odnose. Naročito je teško bilo sa Vojislavom Koštunicom. Nikada, recimo, nisam sumnjala u iskrenost premijera Đinđića, koji je radio sve najbolje za budućnost Srbije. Njegova smrt bila je i biće veliki gubitak za vašu zemlju.

Tribunal se, praktično, ni u jednoj državi bivše Jugoslavije ne percipira kao kuća pravde. Zašto je to tako?

Vreme koje prolazi promeniće taj stav. Ljudima, jednostavno, treba vremena da shvate pravo stanje stvari, ali sam isto tako ubeđena da će osećaj pravde biti sve jači kada Tribunal bude zatvoren. Pravda mora biti zadovoljena i pravda jeste zadovoljena. Visoki politički i vojni zvaničnici odgovorni za zločine u bivšoj Jugoslaviji su privedeni pravdi.

Za čim najviše žalite tokom mandata?
Smrt Miloševića, bez sumnje. Posebno mi je zbog žrtava krivo što on nije osuđen.

Sećate li se kako ste se osećali onog dana kada je Karadžić uhapšen i kada je obelodanjeno da se godinama slobodno šetao pod imenom Dragan Dabić?
Kako da ne. Bila je subota i to je bio jedini dan kada sam najiskrenije žalila što nisam više u Hagu. A opet, imala sam osećaj velikog zadovoljstva, zbog pravde i zbog žrtava.

Da ste bili u prilici da Ratka Mladića vidite pola sata posle hapšenja, šta biste mu rekli?
Pitala bih ga, naravno, ko ga je štitio sve ove godine.

Vaše pozivanje na dobre izvore u Beogradu i pritiskanje srpskih zvaničnika navodno pouzdanim informacijama u Beogradu već je postala legenda. Možete li danas da otkrijete ko su Vaši doušnici iz Srbije?
Ne mogu ni sada da vam kažem njihova imena. Ali, sve vreme su oni radili veoma dobro i jedini razlog što begunci nisu bili uhapšeni jeste što ih vlast nije ni tražila. Čim se to promenilo, stigao je veliki uspeh.

Da li ste čitali Karadžićeve pesme ili Šešeljeve knjige u kojima vas on najbezobzirnije vređa?

Šešeljevo pisanje me uopšte ne zanima.

Kako se danas osećate po pitanju Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija? Da li verujete da će Haradinaj ipak odgovarati na ponovljenom suđenju?
Nadam se da će tužilac imati dovoljno dokaza koje smo prikupili tokom istrage, i verujem da će Haradinaj biti osuđen.

A Hašim Tači?

Ne znam. Očekujem da će istraga biti završena, ali mislim da međunarodna zajednica ne želi da sazna istinu o ovim zločinima.

Da li Vam je poznato da je general Krstić iz zatvora u Velikoj Britaniji zbog maltretiranja ostalih zatvorenika morao biti vraćen u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala?
Mislim da je to jedna normalna epizoda koja se dešava u svim zatvorima i da to nije imalo nikakve veze sa prošlošću generala Krstića. Ali, Tribunal svejedno mora da vodi računa da se ništa ne dogodi osuđenima tokom trajanja njihove kazne.

Je li pozicija haškog tužioca bila vrhunac karijere?
Bila sam tužilac čitavog života. To je jedno sjajno iskustvo, koje mi je omogućilo da mnogo saznam o čovečanstvu. Radila sam najbolje što sam umela u Tribunalu, i bio je to, bez ikakve sumnje, najveći izazov u mojoj karijeri. Uvek ću se sa zahvalnošću sećati svih ljudi koji su mi pomagali.

0 коментара:

Постави коментар