Чудни смо... Једно говоримо, а друго мислимо

 Кажемо: „Хвала ти што си“ – када не можемо да кажемо: „Волим те“...

Кажемо: „Нисам дигао телефон јер сам био заузет“ када се стидимо да признамо да нам тај глас више не причињава радост... 

кажемо: "Не треба ми ништа више од тебе" - када не можемо да добијемо оно што желимо ...

кажемо "Хладно је овде" када нам треба нечији додир...

кажемо: "Немам разлога више да живим" - када желимо да нас одврати од овога...

кажемо: „Хвала ти што си“ – када не можемо да кажемо: „Волим те“ ...

кажемо: „Не треба ми (треба) нико“ - када нам заиста не треба једна особа ...

кажемо: "Могу да се носим" - када нам је непријатно да тражимо помоћ ...

кажемо: "Ти си добар човек" и заборавимо да додамо: "...али нећеш постати неко више за мене" ...

кажемо: "Ово није главно" - када знамо да немамо другог избора него да се помиримо...

кажемо: "Верујем ти" - када се плашимо да смо постали играчка ...

кажемо "заувек" када нам се не да да гледамо на сат...

говоримо толико ствари да када последње три неупотребљене речи остану на језику, стиснемо усне, гледамо у под и ћутимо...

смејемо се смрти и купујемо килограме таблета у апотеци...

кажемо да је живот леп и идемо у продавницу по још једну флашу вотке...

не маримо за јавно мњење и зато се стално питамо: "како изгледам?"...

волимо самоћу и чврсто стишћемо мобилни телефон у рукама...