Išli da rade u Rusiju, čistili mine u Čečeniji

Slučaj 18 naših radnika koji su umesto u Moskvi ili u Sočiju završili u Čečeniji na minskim poljima dobio je neočekivani epilog.

Bili smo i gladni i žedni, neodeveni, nismo smeli da pričamo između sebe. Nadnica nije smela da se pomene: Saša kopčić

Iako su, kako tvrde, bili žrtve međunarodne trgovine ljudima, Viši sud u Vranju oslobodio je organizatore ove drame uz obrazloženje da „nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije“.
 

- Posle izvedenih dokaza, sudija je u obrazloženju naveo da u slučaju nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije, čime je slučaj odbačen - potvrdio je portparol Višeg suda u Vranju Miroslava Ristić.
 

Odluka je razbesnela prevarene radnike. Kažu da o takvoj presudi nisu mogli ni da sanjaju.
 

Nezaposleni građevinac iz Ćukovca kod Vranja Saša Kopčić jedan je od stradalnika. Bolestan, skrhan nepravdom, živi u sedmočlanoj porodici u kojoj niko ne radi, u iščekivanju da Apelacioni sud u Nišu ipak presudi u njihovu korist.

- Posle oglasa na lokalnoj televiziji, javili smo se organizatoru Goranu Joviću iz Vranja. On je jula 2011. godine nas 50 autobusom poslao za Moskvu, a na granici sa Ukrajinom preuzeo nas je međunarodni kriminalac Nenad Simić, Srbin sa ruskim pasošem - priseća se Kopčić.

Sada nas i sud ponižava: Toplica Ignjatović

Simić, kome je suđeno u odsustvu, grupu od 18 građevinara iz Vranja, Surdulice, Vladičinog Hana i Bujanovca, umesto u Moskvu i Soči, bez njihovog znanja, šalje u Grozni.
 

Žrtve Žrtve međunarodne kriminalne grupe koja se bavi trgovinom ljudima i radnom eksploatacijom bili su: Slaviša i Miroslav Petković, Igor Arsić, Dragan Ristić i Ljubiša Stanojević, svi iz Vladičinog Hana, zatim Zoran Mladenović iz Bujanovca, pa Toplica Ignjatović, Goran Petrović i Novica Pešić iz Surdulice te Dragan i Nikola Trenčić, Zoran Nikolić, Stavrija Donev, Slavko Andonov, Aleksandar Mišić i Saša Kopčić, svi iz Vranja.

- Već sledećeg jutra do zuba naoružani stražari izveli su nas na „gradilište“ opasano bodljikavom žicom. Dobili smo zadatak da taj ogroman teren očistimo od mina. Za nas je to bio šok - priseća se Kopčić.
 

Kaže da su tretirani kao robovi. Bili su i gladni i žedni, neodeveni, a na gradilištu nisu smeli da pričaju između sebe. Za više od dva meseca bila im je uskraćena svaka sloboda kretanja, a nadnicu niko nije smeo da pomene.
 

- Obećali su nam šest dolara na sat, hranu i smeštaj, a tamo smo dočekali poniženje i pakao. Spavali smo na daskama i gredama bez pokrivača, živeli sa pacovima i raznim insektima, kupali se sa dva litra vode, jeli ko je šta imao, a pare koje smo dobijali za obrok dnevno, štedeli smo za bekstvo - priča Zoran Mladenović iz Bujanovca.
 

Spavali sa pacovima: Zoran Mladenović

Kopčić, Mladenović i njihov kolega Toplica Ignjatović iz Surdulice kažu da je bog bio sa njima onda kada je bilo najteže - kada su odlučili da beže po cenu da neko ostane kraći za glavu.
 

Tamošnji taksista, izvesni Sultan, prihvatio se rizika - da ih preveze do 9.000 kilometara udaljene Moskve i srpske ambasade. Tako su se spasli pakla.