Po volji svemogućeg Alaha: Francuska Džamahirija

Da li će ovako izgledati nova zastava islamske države Francuska?

Ko je bio u prilici da prošeta nekim od većih gradova u Francuskoj, Parizom, Lionom, Marsejem, nije mu trebalo puno da stekne osećaj da je u nekom afričkom, na primer alžirskom gradu.
Običan Francuz, koji ima ovozemaljske muke i naravno, kao i većina stanovnika Evrope, jedva sastavlja kraj sa krajem, iako nema puno vremena da razmišlja o ovome, u velikom je strahu.
Ako pokrenete razgovor na ovu temu sa nekim od njih većina njih će vam reći, da se ozbiljno plaše za budućnost svoje zemlje i za opstanak nacije.
Francuska je inače velika i bogata zemlja. Bila bi malo manja, ali malo, kada bi Nemačkoj vratila Alzas i prekeomorskim teritorijama dala da se osamostale.
Bogata iz dva glavna razloga. Prvi, da je zajedno sa Španijom i Engleskom, ceo svet držala pod kolonijama, više od pola Afrike, Indokinu. Ogomna bogatstva su iz tih kolonija doneta u Francusku.
Drugi razlog je Napoleon. On je u svojim pohodima, bukvalno opljačkao Evropu.
Naravno, opljačkane i otete vrednosti su pametno ulagane u industriju i infrastrrukturu, pa je Francuska postala jedna od najvećih ekonomskih i vojnih sila na planeti.
E, sve je ovo lepo po njih.
Posle drugog svetskog rata, u naredne dve decenije, najveći broj kolonija je dobio nezavisnost. Izmedju ostalih Tunis, Maroko i Alžir i zemlje iz podsaharske Afrike.
Posle De Golove vladavine Francuskom, sledeće vlade su otvorile širom vrata za imigrante, najviše iz bivših kolonija. U Francusku su iz Maroka, Tunisa i Alžira, šezdesetih godina, bukvalno dolazila cela sela. Autoru ovog članka je pričao jedan Arapin rodom iz Tunisa, koji je u Francusku došao kao dete, kaže da se seća, da su svi, celo selo, ukrcali se na brod i pristali u Marsej. Po njegovom sećanju, negde oko 450 porodica.
Doseljeni imigranti, iz Afrike naročito, od države su dobijali sve moguće povlastice. Počev od smeštaja, stanove, preko socijalne pomoći i dečijih dodataka. Posla je u ono vreme bilo puno, ali, moglo se je lepo živeti i od onoga što daje država. Naročito ako neko nikada ništa u životu nije radio.
Druga generacija afričkih emiganata se je najbolje uklopila u francusko drurštvo.
Medjutim, već u trećoj generaciji, pojavljuje se islamski faktor.
Islamski fundamentalisti su našli pogodno tle medju njima da ih verski fanatizuju. Tako da danas, mladi Francuzi, afričkog porekla su najfanatičniji muslimani u Evropi.
Natalitet ovih porodica muslimanske veroispovesti je neuporedivo veći u odnostu na ostale porodice. Odnos je 8 prema 2. Dakle od desetoro dece koje se rode u Francuskoj sada, osmoro je iz muslimanske porodice.
Pariz je grad podeljen na 20 opština, arodismana. U 18. pariskom arodismanu, policija ne sme da udje ni po danu. Potpuna ista priča je u mnogim kvartovima većih gradova po državi. Već na sledećim lokalnim izborima  u 37% opštinskih uprava u Francuskoj, mogu pobediti muslimanski kandidati.
Medjutim, četvrta generacicja, koja se sada rodila i koja će se u narednih par godina radjati će biti "teg na vagi" koji će da prevagne. Naime, prostom matematičkom računicom se dobija sledećih rezultat.
Za 22 godine u francuskoj će 56% punoletnog stanovništva biti muslimanske veroispovesti. Logika je jasna. Na eventualnim izborima, njihov kandidat za predsednika bi pobedio i imali bi većinu u senatu.
Autor ovog članka, dao je naslov ovome članku, jer je ovo citat. Ne Arapina ili crnca, nego jednog Francuza koji se preobratio u Islam. Sećam se, dok smo čekali da nam iz magacina u firmi za koju je radila moja firma donesu repromaterijal, on je upavo rekao pre desetak godina: "Po volji svemogućeg Alaha, Francuska će biti džamahirija". Te reči su mi tada zvučale kao nešto što je nebuloza i daleko od istine, međutim, vremenom sam i sam shvatio koliko je bio u pravu i koliko je bilo istine u toj jednoj jedinoj rečenici.
Napomena:
Ovaj članak nije napisan sa ciljem da širi islamofobiju, nema ništa protiv Islama kao religije, niti pripadnika ove religije. 

Goran S. Janjić