Reklame

Nesumnjivo je da nam predstoje duge godine tihe okupacije



Uskoro će izaći novi dvobroj časopisa „Ljudi govore“ (Toronto). U novoj rubrici ”Duh samoporicanja” objavljujemo prikaz najznačajnije esejističko-polemičke srpske knjige koja je izašla u poslednjih 20 godina, po kojoj smo dali ime ovoj rubrici, i izuzetno aktuelan i punoznačan intervju sa njenim autorom prof. dr Milom Lomparom.
U čemu je razlika samoporicanja srpskih velikaša iz srednjeg veka, na primer sestrića cara Dušana Dejanovića i Kraljevića Marka Mrnjavčevića koji su se borili na strani Turaka, a protiv Srba, od onog sramnog odsecanja glave voždu i kumu Karađorđu od strane ober-kneza Miloša Obrenovića i ovih najnovijih samoporicanja kvazi-demokratskih predsednika koji su isporučili glave četvorice srpskih predsednika i pedesetak srpskih generala, vojnika i intelektualaca koji su branili svoj narod i državu u građanskom ratu u Jugoslaviji i od NATO agresora?
— Prva razlika prebiva u okolnostima koje razlikuju srednjovekovno od novovekovnog društva. Te okolnosti daju posebno značenje shvatanju narodnosnog određenja u srednjem veku u odnosu na mnogo određeniji i obavezujući sadržaj nacionalnog određenja u burnim događajima novovekovne istorije. Postoje, međutim, i one razlike koje premošćavaju naizgled nepregledni jaz između udaljenih vremena. One počivaju na srodnim i konstantnim značenjima čovekovog izbora u sličnim okolnostima: ako se neko ponašanje u srednjem veku – u okupacionim okolnostima – razlikuje od našeg današnjeg ponašanja, onda to ne mora biti samo usled delovanja staleškog shvatanja sveta i aristokratskog morala u srednjem veku nego i usled različitih odgovora koje daju same istorijske ličnosti kao takve. Ne razlikuju se samo istorijska vremena nego i ljudi u njima.
Učestvujući na turskoj strani u bici na Rovinama 1394. godine, u kojoj je – kao i knez (potonji despot) Stefan Lazarević – učestvovao na turskoj strani, Kraljević Marko beše rekao: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ Želja mu se ispunila, jer je poginuo, kao što su i Turci poraženi od vojske vlaškog vojvode Mirče. To nije samoporicanje: on je bio turski vazal, priklonio se nezaustavljivoj stihiji osmanske sile, ali nije u svom duhu – kako nam je to preneo Konstantin Filozof – pounutrašnjio ono čemu se u svetu morao prikloniti. Razlika nije beznačajna: u času kada popuste okovi sile, čovek može nastojati – i po pravilu i nastoji – da dovede u sklad svoje mesto u svetu sa svojim duhovnim svetom.

Nije bilo samoporicanja ni kada je – u bici kod Nikopolja, 1396. godine – knez Stefan Lazarević pokazao svoju vojnu snagu i spretnost, jer je njegovom zaslugom Turska pobedila veliku krstašku vojsku koju su sačinjavali Francuzi, Nemci, Englezi, Mađari i vojska vlaškog vojvode Mirče. Tada je, u znak sultanove zahvalnosti, Stefan dobio nekadašnje zemlje Vuka Brankovića: od Dečana do Prištine. Bilo je tu viteškog poimanja lojalnosti suverenu i čuvanja sopstvenih državnih interesa. I bilo je junaštva: kao kada se, u bici kod Angore (1402), u kojoj je Bajazit poražen od Mongola, u kojoj je sultan zarobljen i odveden da umre u ropstvu, knez Stefan istakao u meri da je jedan letopisac zabeležio kako se „samo jedan Lazarev sin stalno držao hrabro sa svojom vojskom protiv neprijatelja“. Nisu srpska junaštva samo plod uobrazilje narodnog epskog pevača nego su posvedočena samom istorijskom stvarnošću.
Da nema ni govora o samoporicanju, otkrivaju nam despotovi činovi: dobivši priliku za samostalnije delovanje, jer je u Turskoj otpočeo rat između pretendenata na sultanov presto, on je povukao čitav niz državnih poteza kojima je učvrstio položaj srpske despotovine. Među tim potezima – nikako to ne bi valjalo prevideti – posebno mesto je zauzimala raznorodna i višesmerna kulturna politika: od reforme jezika do prepisivanja i prevođenja knjiga, od udomljavanja izbeglih pesnika, muzičara i slikara do izgradnje i oslikavanja manastira, srpska despotovina nam je zaveštala – i do nas je doprlo kroz tamu turskih vekova – poslednji sjaj srednjovekovne duhovne svetlosti i prvi zrak  jutarnjeg renesansnog rumenila u srpskoj kulturi.
U tom duhu – samo sa neuporedivo niže civilizacijske prečage, usled vekovnog ropstva – nastaje Miloševa vladavina: slabo pismen, primitivan, natopljen orijentalnim osećanjem sveta i moći, krvnik mnogih vrednih ljudi, vlastohlepan i srebroljubiv, knjaz Miloš je na svaki način nastojao da unapredi zemlju kojom je vladao. Ne treba zaboraviti da je Slobodan Jovanović pisao kako je jedini naš vladar koji je imao osmišljenu ekonomsku politiku bio nepismeni knjaz Miloš. Da li bismo to mogli kazati za naše sadašnje vlastodršce?
U čemu je onda razlika između voljnih i nevoljnih zatočnika tuđinske vlasti u našoj istoriji? Ritam samoporicanja – u mom razumevanju srpskih istorijskih tokova – reprezentativno oličavaju dve istorijske formacije: janjičarska u srednjem veku i komunistička u novom veku. One pripadaju različitim vremenima. One imaju čitav niz pripremnih stadijuma u srpskoj istoriji: proces prisilne i dobrovoljne islamizacije svakako je preduslov za nastajanje janjičarskog sindroma kao istorijskog ponašanja, kao što je jugoslovenska ideologija idealni postament za oblikovanje komunističkog sindroma u novijoj srpskoj istoriji. Nijedan od ovih preduslova nije zakonomeran: bilo je mnogo pravaca islamizacije i jugoslovenstva koji su zaobilazili sablazan janjičarskog ili komunističkog mentaliteta u našoj istorijskoj egzistenciji. Ali, u svakom od ovih preduslova postoje neophodni momenti koji mogu dovesti – kao što su i doveli – do ispoljavanja istorijskog ritma samoporicanja.
Da je to tako, vidimo ako se osvrnemo – kao što smo to učinili i u istorijskim primerima srednjeg veka – na nedavne učesnike i okolnosti. U 1989. godini, kao godini u kojoj se ruši svet koji oličava Berlinski zid, u času kada posmrtna zvona obeležavaju ispraćaj komunističkog sveta u ropotarnicu istorije, u vreme kada – usled ovih epohalnih ritmova – podrhtavaju temelji titoističke Jugoslavije, kada se nad srpski narod nadnosi zlokobna istorijska senka, Dobrica Ćosić – kao nekadašnji politički komesar, kao partijski poverenik u kulturnim poslovima, kao višedecenijski predvodnik antititoističke opozicije u jednopartijskom sistemu – bez imalo zazora izjavljuje: „Ponovo da se rodim, ponovo da imam dvadeset godina, i sa ovim istorijskim saznanjima i poraznim ishodima svoje socijalističke i partizanske ideologije, opet bih bio partizan i ratovao bih protiv četnika i četništva.“ On, dakle, obnavlja ideološku podelu koja je premrežila javnu svest u pet decenija titoizma: on to čini u času kada nestaje ideologije na kojoj je ta javna svest obrazovana.
U isto vreme, u 1990. godini, na osnivačkom skupu HDZ-a, pre bilo kakvih izbora, Franjo Tuđman – i partizan, i komunistički general, i antititoistički opozicionar – iznosi svoje programsko opredeljenje, jer kaže kako NDH nije bila samo kvislinška tvorevina nego i izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda. On, dakle, unutar hrvatskog stanovišta uspostavlja most između dve Hrvatske: komunističke i ustaške.
Pitanje glasi: zašto Dobrica Ćosić ne može da kaže ono što je rekao Franjo Tuđman? Zato što u komunističkoj ideologiji ima nečeg neprelaznog u odnosu na srpsku građansku tradiciju, čak i antifašističku, što su četnici svakako bili, bez obzira na različite momente i sadržaje njihovih istorijskih postupaka. U komunističkoj ideologiji, istovremeno, nema neprelaznog momenta kada je reč o ustaškoj – bezuslovno fašističkoj i rasističkoj – hrvatskoj tradiciji.
U času kada ideološke razlike (komunistička ideologija, jugoslovenska ideologija) postanu onemogućavajući momenat u nacionalnom samoprepoznavanju (srpsko stanovište) ili kad se državna posebnost (Crna Gora) i kulturnoistorijska posebnost (Vojvodina) pretvaraju u nacionalne posebnosti na delu je duh samoporicanja. Da bi, međutim, taj duh postao istorijski vektor, neophodno je da se kristalizuje u simboličkim formama života. Jer, tek tada se ideološki svet psihološki i kulturno proteže na istorijski svet. Tada nastaju – u XX i XXI veku – nove nacije, jezici i crkve. Kako to izgleda? U Kneževini Crnoj Gori je – na popisu 1909. godine – bilo 90% Srba, da bi – na popisu 1948. godine – Srba bilo 1,87%. Do toga nije moglo doći spontanim nego nasilnim putem. Da bi istorijski proces, međutim, mogao postati nepovratan, on je potom morao biti neprestano ideološki i kulturno nadograđivan.
Tako nastaje istorijska formula samoporicanja: sve što je srpsko – u prošlosti, u kulturi, u trajanju – treba svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Kulenović, Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko.
Narod u Srbiji je smenio samoporicateljsku vlast žutih kvazidemokrata, koji su iznedrili glupavu parolu ”Evropa nema alternativu”, a izabrao novo-staru naprednjačko-socijalističku vlast, ali ostao je ”duh samoporicanja, najmračniji pokret srpske kulture i njegova glupava parola Evropa nema alternativu”. O čemu se tu radi kada za tom istom idejom srljaju i žute i crvene demokrate ne pitajući narod kome, tobože, služe?
— Reč je o jednom istovetnom istorijskom ritmu koji omogućava da promena vlasti ne bude i promena režima. To znači da spoljni činioci – kao nalozi zapadnih sila – moraju biti pretvoreni u unutrašnje činioce, da bi mogli nastati naizgled neuslovljeni plodovi misli i činova koji se zakonomerno poklapaju sa zapadnim interesima. Nije dovoljno ovladati zemljom i narodom, već je neophodno ovladati kolektivnim razumevanjem sveta u kolonizovanoj ili okupiranoj zemlji. Neophodna je, dakle, ideologija. Treći uslov Nemačke – da bi se saglasila sa određivanjem datuma u koji će Srbija otpočeti pregovore za pristupanje Evropskoj uniji – glasi: neophodna je promena svesti. On deluje kao prestilizovani treći uslov austrougarskog ultimatuma iz 1914. godine, u kojem je zapisano da se srpska vlada mora obavezati „da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske.“ Taj stav nije nikakva slučajnost. Tako je Rolf Diter Kluge, profesor univerziteta i direktor Slavističkog seminara Univerziteta u Tibingenu, predložio 1999. godine „da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije.“ Zašto se, dakle, konstantno ponavlja zahtev za promenom svesti? Zato što samo promena svesti obezbeđuje nepovratni smisao nasiljem ustoličenih činova i misli.
U tome je smisao propagandnog slogana Evropa nema alternativu. Taj slogan je ključna ideološka okosnica koja ima zastrašujući smisao uprkos nesumnjivo klovnovskim svojstvima njenog najgrlatijeg protagoniste. To je onaj čovek koji je – kao predsednik Srbije 2010. godine – izmestio, u skladu sa nekritičkim usvajanjem ovakve beuslovnosti, odlučivanje o Kosovu i Metohiji iz Ujedinjenih nacija. Tako je otklonjeno naše prisustvo sa mesta u kojem je Srbija mogla računati na pomoć Rusije i Kine, kao i na razumevanje poštovanja dostojnog broja drugih država. Gde je, onda, smeštena odluka o sudbini ne samo Kosova i Metohije nego i cele Srbije? U Evropsku uniju. Kakav je raspored sila u toj organizaciji? U njoj Srbija ne može računati ni na jednu silu sa odlučujućim uticajem. I šta još? Ni mogući privrženici naših molbi ne mogu biti odveć glasni i delatni, jer – kao činioci znatno slabije snage od Nemačke – ipak moraju prevashodno brinuti o svojim interesima.
U sasvim konkretnim uslovima predizborne kampanje – u aprilu 2012. godine – istinska vododelnica nije više između vlasti i opozicije. S razlogom kažemo da je vlast privilegovana u medijima a da je opozicija potisnuta. To je tačno, ali nije tu vododelnica. Jer, ima opozicionih stranaka koje zapremaju više prostora na javnoj sceni od drugih opozicionih stranaka. To nije u vezi sa njihovom veličinom. Jer, javna vododelnica ide između stranaka koje su za EU – bilo da su vladajuće ili ne – i stranaka koje za to nisu. I dok i evroentuzijasti, i evrooportunisti, i evrofanatici, imaju privilegovan prostor za svoje argumente, dotle oni koji su skeptični prema EU nemaju prostora za svoje argumente. To znači da prisustvujemo ideologizaciji političke volje.
Ako dajemo javno ideološko prvenstvo jednoj političkoj orijentaciji, onda ponovo vraćamo u javnost ideološki diskurs. Tako smo – u jeku predizborne kampanje 2012. godine – mogli da pročitamo u Politici, u članku jednog sociologa, kako je biti protiv EU – sramota. To je – nota bene – napisao čovek koji je profesor univerziteta. On jednu moralnu kategoriju prenosi na političku orijentaciju. To je klasičan oblik ideologizacije. Ako je krasti sramota, ako je lagati sramota, ako je činiti nedostojna dela sramota, ipak to nisu političke nego moralne činjenice. Jer, biti u političkom smislu čak i u zabludi nije nikakva sramota. To je jednostavno zabluda. (Podrazumeva se da je reč o orijentacijama koje isključuju pozivanje na nasilje.) On, međutim, kaže da je evroskeptička politička orijentacija – sramota. On, dakle, javno i jednostavno ideološki diskriminiše stanovništvo koje se priklanja takvom političkom mišljenju.
Upravo je ta ideologija u intelektualcima dobila svoje oruđe. Jer, to nikad ne mogu da urade ni pragmatici niti političari. Političari mogu da postave scenu i da obezbede sredstva. Ali, scenu popunjavaju intelektualci. Intelektualci skrivaju politički sadržaj izbornih tema, sve teme koje imaju politički naboj su sklonjene, one ne postoje, delegitimizovane su, proglašene su ili manje vrednim ili nepostojećim. Tada su intelektualci zaista u predintelektualnom stanju svesti: oni ne vide činjenice kakve jesu, one ne žele da se suoče sa razlozima zbog kojih su činjenice takve, nego nastoje da pogode političko očekivanje. Upravo rastuća ideologizacija javne svesti povećava mogućnost društvenih sukoba. U intervjuu za Hrvatsku televiziju – 21. aprila 2013. godine – Latinka Perović kaže kako je odnos dve Srbije „borba na život i smrt“. To ponavlja dva puta. Tako se stari komunistički slogan o uništenje neprijatelja pojavljuje u demokratskom šipražju evropske agende. Svest o uništenju jeste ono što otkriva kontinuitet.
Kakva pamet i kakav moral su mogli usloviti ovakav redosled događaja? Bila je to organizovana i medijski privilegovana – do nasilne javne jednoobraznosti razvijena – misao o tome kako Evropa nema alternativu. U njenoj senci su nam nametnuti i drugi zlokobni sadržaji: protivustavni Statut Vojvodine ili skupštinska rezolucija o Srebrenici. Svi koji bi joj se protivili bili su što je moguće više potisnuti sa javne pozornice, dok su neki od njih veoma često bili podvrgavani medijskoj kriminalizaciji. Tako je stvorena slika: oni koji se protive nekritičkom usvajanju parole Evropa nema alternativu, bez obzira kakve dokaze i činjenice da iznose, mogu biti ili čudaci i namćori, jurodivi sledbenici teorije zavere, ili huligani, kriminalci i razbojnici.
To je institucionalno zakovano u četvorogodišnjoj vladavini parole da Evropa nema alternativu. Tada je oglašen i naum o neophodnosti promene srpskog kulturnog obrasca. Budući da je ta promena neminovna, pošto nema alternativu, svaki javni ulog u korist kolonijalne ideologizacije ima privilegovan položaj. Jer, on vodi promeni kulturnog obrasca.  Da li je govor mržnje kada Peščanik nazove predsedavajućeg UN – „naopakim nacionalfašističkim umom“? Moglo bi se tako pomisliti, jer ništa u njegovom ponašanju ne nudi opravdanje za takvo imenovanje: njegovi postupci nam mogu izgledati više ili manje simpatični, više ili manje koristoljubivi, više ili manje opravdani ili svrsishodni, kako kad i kako kome, ali nikako nisu – ni po jednom kriterijumu – fašistički. Ako se, međutim, setimo da je on dobio tu oznaku zbog toga što je omogućio da se „Marš na Drinu“ izvede na svetskoj pozornici Ujedinjenih nacija, onda stvari postaju jasnije. Jer, to izvođenje se ne uklapa u zadatu promenu srpskog kulturnog obrasca.
Kako se dogodilo da je naše sekularno sveštenstvo u dlaku istovetno reagovalo kao i bosanski globalni i lokalni medijski tužioci, koji su ovu svečanu pesmu neistinito povezivali sa ratom na tlu titoističke Jugoslavije, dok je čak i njujorški dnevnik znao da je „Marš na Drinu“ kompozicija posvećena odbrambenom ratu Srbije iz 1914. godine? Zato što naše sekularno sveštenstvo teži produžavanju i unapređivanju titoističkog nasleđa, jer u njemu odlučujuće mesto zauzima pojam srpske krivice. Otud je „Marš na Drinu“ postao znak za nečiji ni manje ni više nego – fašizam. Pod sumnjom je, dakle, celokupna srpska istorija: nije li ne tako davno pala reč o neophodnom preispitivanju uloge i smisla Karađorđevog ustanka? Neophodno je, dakle, ispuniti osećanjem krivice svaku poru srpske samosvesti i istorijskog trajanja, ma koliko da su udaljeni od devedesetih godina prošlog veka, kao što je neophodno obremeniti svakog mladog čoveka teretom ideologizovane krivice.
Ovaj ideološki i politički prtljag je kristalizovan u godinama neprikosnovene vladavine zlog klovna, jadranskog svetioničara i „lidera u regionu“: posebno između 2010 i 2012. godine. U času kada nisu samo propustili da se razračunaju sa ovim ideološkim i političkim prtljagom nego su otvoreno prionuli uz njegove naloge, sadašnji nosioci vlasti izbrisali su svaku razliku između sebe i svojih prethodnika. Jer, oni – svojim postupcima – opravdavaju ono čime tvrde da su uslovljeni. Oni pretvaraju činove svojih prethodnika u prihvatljive ili iznuđene istorijske tragove. Ako u istorijskoj perspektivi svi ti činovi – i njihovi, i prethodnika im – ponesu odrednicu nacionalne izdaje, onda nema bitnih razlika nego su na delu samo razlike u intenzitetu kod partijskih protagonista istovetnog istorijskog kretanja. Jer, zajedno su zajemčili nastavak ritma  samoporicanja.
Ne treba prevideti da se u takvom rasporedu sila odvija osobena razmena: strani činioci pojavljuju se kao garanti domaće vlasti, kao njeni medijski i novčani podupirači, pa čovek dobija da vlada, dok opstaje neprekinuta dužnost svake vlasti da zauzvrat isporuči određeni deo državnih i nacionalnih interesa. Osnovna formula je  precizna: da biste dobili vremenski ograničen period vlasti, neophodno je da nepovratno otpišete deo državnih i nacionalnih prava i interesa. Tu nije kraj. Jer, posle svakog otpisivanja državnih i nacionalnih prava neophodno je u javnoj svesti usidriti prikladna ideološka obrazloženja, poput pojmova srpske krivice, neophodnih prilagođavanja modernizaciji, uvažavanja realnosti. Ta obrazloženja treba da prožmu obrazovni, kulturni i javni prostor, da bi ono do čega je došlo otvorenim nasiljem, koje nema nikakve veze sa univerzalnim ljudskim pravima nego je u službi zapadnih interesa, bilo pretvoreno – u svesti novih naraštaja – u ono što je nastalo spontano i opravdano. Otud treći uslov Nemačke glasi: neophodna je promena svesti.
Na čijim krilima se danas nad Srbijom održavaju titoisti i njihovo sekularno sveštenstvo?
— Uvek je predodređujući strani uticaj. Odlučujuća razlika se uspostavlja u odnosu na to čiji je to uticaj, kao i ko su njegovi domaći protagonisti. Od te dve činjenice zavisi kako se oblikuje kulturna podloga, koja – u dugom trajanju – donosi i autonomne plodove, jer vremenom može stvoriti takvu javnu svest koja bi otežavala ili ublažavala nametanje štetnih uticaja.
Ako pročitamo sećanja Vasilija Štrandmana, činovnika ruskog poslanstva u Srbiji pre i tokom Prvog svetskog rata, veoma lako se suočavamo sa saznanjem o tome da nestanak Srbije nije bio nikakva akademska zamisao. Podela Srbije po ugledu na podelu Poljske u XVIII veku bila je značajna pretpostavka u nemačko-austrougarskim zamislima oko 1910. godine. Ona je igrala ulogu i u nastojanjima tadašnjeg bugarskog vladara Ferdinanda Koburga neposredno pre sklapanja Balkanskog saveza. Tome je išla u susret engleska uverenost u to da će Srbija pretežno postati deo Habzburške monarhije, dok će njeni delovi pripasti Bugarskoj i Albaniji. Zanimljivo je mišljenje engleskog poslanika u Beogradu, ser Ralfa Pedžeta, da Crna Gora treba da ostane nezavisna, jer se u njoj sudaraju italijanski i austrijski interesi. Tako se mislilo u evropskoj diplomatiji pred balkanske ratove.
Ali, zar nije Fridrih Nauman – i 1915. godine – ocenio kako srpski narod, kao i svaki narod, ima pravo na postojanje, ukoliko ne bude „remetilački faktor“ na zamišljenoj transverzali nemačkih interesa između Berlina i Bagdada. A šta ukoliko bude bio ocenjen kao prepreka? Tragove svesti o zlokobnosti takvih zamisli pronalazimo na najneočekivanijim mestima. Tako Kašanin – pišući o Skerliću, 1968. godine – naizgled usputno pominje kako se ovaj veliki književni kritičar „bojao za Srbiju“, jer je pripadao narodu „koji nije znao da li će sutra živeti, ili će umreti“.
Titoizam se, pak, pojavljuje – po prvi put u našoj istoriji – kao unutrašnji, delotvorni i institucionalizovani činilac koji – u kolektivnom samorazumevanju Jugoslavije – stvara svest o srpskom narodu kao „remetilačkom faktoru“. Otud je upravo on neophodan u aktuelnom istorijskom stadijumu koji dolazi posle njega. Nije, dakle, neophodan kao ostvarenje socijalne pravde nego kao strategijska podloga za aktuelnu neutralizaciju srpskih prava.
Jer, on minimalizuje i infantilizuje svaku aktuelnu svest o znakovima vremena. Ako albanski srednjoškolski udžbenici naglašavaju kako su Preševo, Bujanovac, Medveđa, Vranje, Bar i Podgorica nepravedno ostali izvan Albanije, što je kulturna politika koja ima precizan smer i cilj, kako objasniti spremnost ljudi u Podgorici da  glasaju za onu vlast koja ih čini zavisnim od albanskih interesa? Ti interesi su njima neposredno pred očima. Ako to ne vide, onda to znači da su sami sebe oslepeli. Kakvo je njihovo osećanje sopstvenih interesa kada usvajaju predstavu o srpskom ugrožavanju njihove države? Samo usvojenom i pojačanom predstavom o „remetilačkom faktoru“ koju je titoizam usadio u javnu svest. Samo otud proističe samoporicanje tolikog zamaha. Ono i čini da nestajanje Srbije nikako nije puka akademska zamisao.
Izdavačka kuća Službeni glasnik iz Beograda prošle je godine izdala knjigu autora iz Zagreba, prof. dr Milivoja Solara, koji u svom leksikografskom udžbeniku Književni pojmovnik prisvaja srpske pisce i srpske narodne pesme u korist hrvatske književnosti, da bi ove godine objavila i njegovu Teoriju književnosti u kojoj nema nijednog stiha ili primera iz pera bilo kog srpskog pesnika ili pisca. Tako će srpski đaci i studenti učiti o metafori ili o istorijskom romanu na primerima stihova samo hrvatskih pisaca. Urednici izdavača bili su sve ugledni srpski književni kritičari i univerzitetski profesori književnosti. Na drugoj strani akademik Predrag Palavestra u intervjuu, početkom 2013. godine, žali se da je Krleža sada skoro nepoznat u Srbiji. Istovremeno, Vi u svojoj knjizi Duh samoporicanja kažete ”da u nas ne postoji neko svesno kretanje protiv delotvorne i dugotrajne strategije po kojoj celokupnu srpsku kulturu – kao istorijsku kulturu kontakta tri vere – treba svesti na državnu formaciju Srbije, što znači da sve što je srpsko treba pretvoriti u srbijansko, pa otuda treba poništiti sve tragove srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji. To nam pokazuje kako srpska kulturna politika jednostavno ne postoji, zato što se nekritički utapa u apsolutni oportunizam naše državne politike”. Nisu li to, još uvek, titoizam i krležijanstvo kao cenzori srpske kulture i kulturne politike? Ako nama iz rasejanja, koji se profesionalno i aktivno bavimo srpskom književnošću i kulturom, deluju zbunjujuće postupci urednika Službenog glasnika i izjave o Krleži srpskog akademika, istoričara književnosti,kako da se u tom, najblaže rečeno, konfuznom stanju orijentišu đaci, studenti i građani Srbije?
— Primeri koje navodite pokazuju koloplet različitih i raznorodnih dejstava koja oblikuju srpsku javnu svest. Tako uređivačke odluke Službenog glasnika i javne izjave doskorašnjeg sekretara Odeljenja za književnost SANU možemo povezati na nekoliko nivoa. U ideološkom smislu, reč je o privilegovanju jugoslovenstva u srpskom kulturnom prostoru. U političkom smislu, reč je o privilegovanju političke orijentacije Demokratske stranke kao nosioca politike po kojoj Evropa nema alternativu. U ličnom smislu, na delu je lično koristoljublje.
Svakako da je najmanje važan nivo ličnih koristi, premda on pokazuje na kakvim načelima je zasnovana srpska kultura, kao i kakvo društvo nastaje u okviru evropske političke orijentacije. Nije reč o čovekovom ličnom moralu kao takvom nego o kulturi koja kroz odnos sa nečijim ličnim moralom otkriva kako je ustrojen javni moral. Otud procena čovekovih činova ima značaja samo ukoliko je odmaknuta od područja privatnosti, odnosno u onoj meri u kojoj su čovekovi postupci postali deo opšte javne svesti.
Niko ne zna da je Nikola Milošević, koji je decenijama bio reprezentativna figura naše intelektualne i duhovne pozornice, umro ostavivši hipoteku nad sopstvenim stanom. Od službenih prihoda predviđenih za stranke koje imaju poslanike u srpskoj skupštini, njegova SLS – koju je on predstavljao, zbog koje je i bolestan sedeo u skupštinskim klupama – kupila je, međutim, nekoliko stanova. Tako je obezbedio stranci ono što nije obezbedio sebi.
Niko ne zna da je Mihailo Đurić, koji je odrobijao devet meseci zato što je – 1971. godine – rekao da se Jugoslavija pretvara u geografski pojam, umro u stanu koji nije mogao da otkupi, pošto je imao samo stanarsko pravo, dok su gotovo svi ljudi u ovoj zemlji otkupljivali stanove za nekoliko stotina evra. On nikada nije tražio da u toj stvari dođe u ravnopravan položaj sa tolikim svojim sunarodnicima.
Nije reč o tome da li su oni bili vešti i snalažljivi ljudi nego o tome da se njihova lična nekoristoljubivost – dovedena do maksimuma – u našoj sredini uopšte ne ceni, čak se čovekova doslednost izvrgava ruglu. Nije to nešto što je bilo ranije nepoznato. Oni su – možda i ne znajući – nastavili jednu gotovo nevidljivu liniju u javnom angažmanu naših vrhunskih profesora i intelektualaca. Tako je – uvređen neosnovanom primedbom o ličnom koristoljublju – Ljubomir Stojanović napustio ne samo položaje do kojih je došao političkom karijerom nego i prava stečena profesorskom službom. Stvari su izgledale – po rečima Milana Grola – ovako: „Dugogodišnji profesor Velike škole, ministar, predsednik vlade i državni savetnik, ostao je odjednom bez ikojeg stalnog prihoda.“ Odlučujuća je društvena poenta svih ovih činova: nepoštovanje čovekovog ličnog morala u javnim poslovima pogubna je konstanta srpske kulture, bez obzira na vladajuća vremena i prilike.
Kakav lični moral u javnim poslovima pokazuje Gojko Tešić, urednik Službenog glasnika? Kada je nova srpska vlada odlučila da smeni direktora Službenog glasnika koga je postavila Demokratska stranka, Gojko Tešić – kao visoki dužnosnik ove stranke – skupljao je potpise za peticiju protiv ovog čina koji je ocenio kao antikulturni. Kada je – nekoliko meseci potom – ista ta srpska vlada postavila Gojka Tešića za predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ovaj vrli zatočnik demokratske kulture nije oklevao da prihvati ovo nameštenje. Kakav nam se koncept srpske kulture onda sugeriše? Ukoliko ugrozi interese Gojka Tešića, jer smenjuje direktora Službenog glasnika, u kojem je Tešić samo u 2012. godini zaradio oko 45.000 evra, onda srpska vlada sprovodi antikulturnu politiku. Ali, ukoliko postavi Gojka Tešića na mesto predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, onda naš vrli zatočnik demokratske kulture ne odbija nameštenje koje mu dodeljuje jedna vlada čiju politiku je sam oglasio kao antikulturnu nego ga prihvata. Valjda je vlada u tom času postala vlada koja sprovodi ispravnu kulturnu politiku? Na takvom ličnom moralu temelji se naša javna svest.
Politička rezonanca javne svesti je ono što odsustvo ličnog morala pretvara u opšti poredak. Jer, kada visoki funkcioner Demokratske stranke, kao neko ko smatra da vladajuća stranka sprovodi antikulturnu politiku, prihvati da postane učesnik upravo one kulturne politike koju je javno osuđivao, onda to pokazuje da ne postoje nikakva uverenja i ideje u našoj kulturnoj politici: ni kod partija i intelektualaca na vlasti niti kod onih u opoziciji. Jer, ako čovek ima levičarska uverenja, onda je normalno da podržava onu vlast koja je u skladu sa njegovim shvatanjem života i kulture: da javno zastupa ono što smatra da je dobro. Kada se – voljom naroda – vlast promeni, ima li ičeg prirodnijeg nego da čovek postane deo opozicije, da nastavi da zastupa ono što smatra da je dobro? Takvo ponašanje omogućava da se u jednoj kulturi vremenom diferenciraju levi i desni intelektualci, da postoji neka jasnoća na pozornici, da se različitost političkog spektra uspostavi prema idejama i vrednostima.
Ako do svega toga ne dolazi, onda nije reč samo o sramotnom ličnom moralu niti o njegovoj rđavoj političkoj rezonanci, nego o tome da je – sa stanovišta delatnih sila – poželjan upravo zbunjujući izgled kulturne i političke pozornice. Jer, ako je na pozornici stanje takvo da se ništa ne može razabrati, onda na njoj suštinski deluju neoglašeni kontinuiteti. Jedan takav kontinuitet predstavlja jugoslovenska konstanta srpske kulture. U njoj se sustiču i odluka Službenog glasnika da srpski đaci i studenti uče o književnoteorijskim pojmovima samo na primerima iz hrvatske književnosti i žal akademika SANU zbog slabog prisustva Krležinih dela u nas. Jer, obe činjenice – što bi valjalo uočiti – nastoje da unaprede položaj hrvatske tradicije. To  sam nazvao nasleđem titoističkog jugoslovenstva, jer se tako oblikuje srpska kultura u čijem se središtu nalazi  hrvatsko stanovište.
To nema svojih posledica samo u kulturi, već se – budući da je kultura osnov političkog delovanja – dugim trajanjem prenosi na najrazličitija područja života. Tako se sada – čitamo u Politici od subote 6. aprila 2013. godine – vode pregovori o tome da Hrvatska nastavi da bude privilegovana u izvozu cigareta u Srbiju, odnosno da se na nju ne primene carinske stope predviđene za sve zemlje Evropske unije, iako Hrvatska postaje član Evropske unije. Pregovara se, dakle, o tome da Hrvatska – pošto je dobila željene pogodnosti ulaskom u Evropsku uniju – zadrži i one pogodnosti koje je imala zato što nije bila član Evropske unije. Da li je to normalan način razmišljanja u jednoj zemlji? Da se ne bi zatvorila radna mesta u Hrvatskoj, potrebno je da Srbija omogući manju carinu za hrvatske cigarete od carina predviđenih za zemlje Evropske unije i na taj način smanji broj radnih mesta fabrika cigareta u samoj Srbiji. Da li je javna svest u kojoj je moguće da se o ovakvim stvarima pregovara uopšte normalna javna svest?
Sve se to događa u času kada se u Zagrebu održavaju protesti na kojima 25.000 ljudi ne dozvoljava upotrebu ćirilice u onim opštinama u Hrvatskoj u kojima srpska manjina ima pravo na službenu upotrebu ćirilice po evropskim standardima: izuzimajući Hrvatsku iz evropskih obaveza kada je reč o Srbima, bilo da je reč o trgovini cigaretama, bilo da je reč o upotrebi ćirilice, Evropska unija pokazuje – po tačnim rečima Noama Čomskog – kako ima rasistički odnos prema Srbima. Kako je on to mogao da uoči, iako su srpske teme ušle u njegov fokus samo usled dugogodišnjeg analiziranja američke politike, iako on – dakle – nije ni bio naročito posvećen strogo našim istorijskim zapletima, dok je jedno tako očigledno saznanje promaklo svim srpskim evroentuzijastima, evrofanaticima i evrooportunistima, kroz čije je živote prošlo toliko upućujućih sadržaja?
Sada valja povezati stvari: državni srpski izdavač nastoji da naši đaci i studenti uče iz književnih dela samo hrvatskih pisaca, srpski akademik nastoji da se poveća Krležino prisustvo u našoj sredini, premda nema nikakvih naznaka da hrvatska kultura pomišlja na bilo kakvu uzajamnost, dok srpski državni organi istovremeno pregovaraju da hrvatske cigarete ostanu privilegovane u tržišnim uslovima Srbije. Zar to nije – u segmentima trgovine i nauke – dugoročno oblikovanje srpske kulture kao kulture u čijem se središtu nalazi hrvatsko stanovište?
U takvim okolnostima je prirodno što nisam mogao prihvatiti ponudu ministra kulture – uprkos ličnim simpatijama prema njemu i uprkos poštovanju za njegovo nastojanje da zasnuje stalnu postavku istorijskog muzeja – da postanem direktor Narodne biblioteke Srbije. Jer, pitanje koje moja knjiga postavlja veoma je jednostavno: zašto je neophodno da okolnosti budu ovakve?
Akademik Palavestra i vi saglasili ste se u razobličavanju titoističkih stavova liberalnog sveštenstva u knjigama i esejima Radomira Konstatinovića. I Miroslav Krleža je razobličavao filosofiju palanke kod Srba i Hrvata (balkansku) s marksističkih pozicija, a ipak se vi i Palavestra ne saglašavate u oceni Krležine estetike i etike?
— Kod Krležine kritike srpske i hrvatske palanačke svesti – kako sam u svojoj knjizi pokazao – valja biti svestan da je ona samo naizgled istovetna, jer počiva na bitnom asimetričnom simetrizmu. Oštra i naizgled beskompromisna kritika hrvatskih žalobnih provincijalnih prilika, iako je katkad imala ideološku rezonancu, nikada nije izvlačila bitnu konsekvencu, pošto nikada nije podrazumevala ustašku komponentu hrvatske politike. Krleža se – naprotiv – veoma trudio da odvoji ustašku ideologiju od hrvatske politike. Krležina kritika srpske palanačke svesti podudarala se u mnogo čemu sa njegovim austrougarskim intelektualnim i političkim zaleđem, podrazumevala je stalnu optužbu srpskih građanskih tradicija za hegemonijalnu politiku srpskog nacionalizma i – štaviše – animalizovala čitavu jednu sredinu i kulturu. U toj stvari Filosofija palanke je vođena srodnim nadahnućem.
Sve nam to pokazuje da je Krležina kritika srpske i hrvatske provincijalne svesti bila različito ideološki motivisana, budući da je oblikovana u skladu sa temeljnom idejom titoističkog jugoslovenstva kao – kako je kazao Josip Vidmar – jugoslovenstva sa hrvatskom dominacijom. Kako Palavestra nastoji da rehabilituje srpsku građansku tradiciju, do kritike Konstantinovića dolazi zbog negativnog osvetljavanja srpske građanske tradicije u Filosofiji palanke. Zašto je, međutim, ocenjivanje Krležinih pogleda – kod Palavestre – ipak pozitivno kad je Krleža upravo srpsku građansku tradiciju višestruko obezvređivao?
Ako shvatimo da je titoističko jugoslovenstvo ideološki konstrukt koji se sastoji od dva činioca, jer mu pripadaju i komunizam i jugoslovenstvo, stvari postaju razumljive. Neprihvatljiv po komunističkoj komponenti svoje misli, Krleža je Palavestri ipak neophodan zbog hrvatskog jugoslovenstva. Konstantinovićevo srpsko jugoslovenstvo moglo se zanemariti u korist srpskih građanskih reprezentanata jugoslovenstva, dok je Krleža ostao kao najprihvatljiviji predstavnik hrvatskog jugoslovenstva. A bez ta dva jugoslovenstva nema kritičarske i političke ideologije koju zastupa Predrag Palavestra. Otud njegovo afirmisanje jugoslovenstva preteže – u njegovoj oceni Krleže – nad njegovom osudom komunizma. Očigledno je koliko je Palavestrina optika drukčija od one koju sam nastojao da predstavim u Duhu samoporicanja. Jer, u mojoj knjizi je predložena temeljna kritika titoističkog jugoslovenstva i ponovno afirmisanje jednog važnog pojma srpske kulture i politike XIX veka. To je srpsko stanovište.
Poziv intelektualca kao da zahteva od njega da ne prolazi gluv i slep kroz vreme u kojem se nalazi. To svakako ne znači da on treba da se poistoveti sa tim vremenom. Kao što ne treba da sve svoje misli vezuje za njega. Jer – kako je pisao Sreten Marić – kultura je u mnogo čemu prevazilaženje sadašnjeg trenutka. Ali, to znači da u presudnim pitanjima nacionalne i državne egzistencije intelektualac ne bi trebalo da se ponaša kao da to nema nikakve veze sa njim. Niti je takvo ponašanje u našoj tradiciji.
Nije cilj moje knjige Duh samoporicanja bio da izvrši kritiku titoizma nego da ukaže na aktuelnu obnovu titoizma. To nije ista stvar. Obnova titoizma znači da titoizam treba posmatrati van samog društvenog poretka: kao oblik jednog šireg kretanja u kojem se ponavlja sasvim prepoznatljiva argumentacije, sasvim precizan raspored zahteva i naloga moći. To je jedna vrsta kretanja koje se trudi da pitanje o srpskom stanovištu nikada ne postane legitimno.
Otud je osnovno nastojanje moje knjige bilo da legitimizuje srpsko stanovište. Jer, srpsko stanovište predstavlja prirodnu i normalnu posledicu čitavog XIX veka u nas. Najznatniji zastupnici srpskog stanovišta u XIX veku – Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Stojan Novaković – nisu bili nikakvi partikularni, palanački ili retrogradni duhovi. Bili su to izraziti evropejci, školovani na evropskim univerzitetima, koji su imali jedan polet misli i dela koji je – izuzev u retkih pojedinaca – gotovo potpuno nestao u srpskoj inteligenciji posle 1945. godine. Oni su nastojali da se srpske institucije saobraze sa onim nalozima uma koji u izvesnom smislu opredeljuju celokupno postojanje Evrope.
Njihovo oblikovanje srpskog stanovišta smenio je pojam srpske krivice. To je regulativni pojam gotovo svake srpske politike u XX veku. Kao što je srpsko stanovište manjinski izbor u XX veku, tako je srpska krivica regulativni pojam u decenijama jugoslovenstva i komunizma. Tako je – sa većim ili manjim odstupanjima – do danas. Taj pojam srpske krivice obeležava da je unapred odobreno svako nasilje prema srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima
Možemo li, iz svega ovoga, zaključiti da kulturna eleta u Srbiji nije srpska? Ako pojedinci imaju najšire polje delovanja za izgradnju srpskog stanovišta i srpske kulturne politike, intelektualna elita najveću odgovornost u njihovom stvaranju i utemeljenju u javnu svest, kako Vi kažete u knjizi Duh samoporicanja, možemo li imati poverenja u srpske intelektualce koji su stavili svoje potpise na Solarovu knjigu koja negira dubrovačkoj književnosti i narodnim pesmama nastalim u srpskom narodu, u srpskim zemljama Bosni i Zahumlju (Hercegovini) pripadnost srpskoj književnosti i kulturi i onih koji vape za Krležinim književnim i etičkim stavovima u školskim programima Srbije? Da li oni jesu intelektualna elita Srbije danas? Ako jesu, možemo li onda imati poverenja u nju?
— Neophodno je da stvari sagledamo u njihovoj međuzavisnosti i u celini. Istorijski ritam samoporicanja – u ovom trenutku – podrazumeva tri momenta: opšti kontekst u kojem se odvijaju istorijski i kulturni procesi u nas, različite protagoniste politike po kojoj Evropa nema alternativu i strukturu i protagoniste nacionalne inteligencije.
U opštem kulturnom kontekstu valja pridati značaj činjenici da je na delu istorijski revizionizam. Nedavno je – na Berlinskom univerzitetu – odbranjena doktorska disertacija koja krivotvori istorijske činjenice u vezi sa Jasenovcem. Mentor ove doktorske disertacije, Holm Zundhausen, pre nekoliko godina je svodio – o čemu je pisano u mojoj knjizi – srpski narod na državnu formaciju Srbije pre Prvog svetskog rata. U tome je u dlaku bio saglasan sa takvim kardinalom našeg sekularnog sveštenstva kakav je Latinka Perović. Krivotvorenje istorijskih saznanja o Jasenovcu ima više ciljeva. Njegov nemački učinak ne treba prevideti: budući da nije dopustivo – za sada – dovoditi u sumnju činjenice o holokaustu, onda treba stvarati pogodan kontekst za takav naum krivotvorenjem srodnih istorijskih sadržaja.
Tom cilju stremi istorijski revizionizam vezan za pitanje o odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata. U idućoj godini – u godini stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata – nagledaćemo se istorijskih, medijskih i filmskih sadržaja koji će menjati istorijski fokus, usmeravati ga ka srpskoj krivici za izbijanje ovog rata, sa krajnjim predumišljajem ga upravljati na rusku odgovornost. To su obnovljeni postulati davnašnje nemačke i austrougarske propagande.
Sadašnji cilj njihovih obnovitelja – u dalekoj rezultanti kojoj streme – svakako je prilagođen proteklom vremenu. Jer, ako relativizujemo nemačku istorijsku krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata, onda su ratne reparacije koje je Nemačka morala – po svršetku rata – da plaća svakako nepravedne. Otud sledi da su privredna i društvena kriza u posleratnoj Nemačkoj bile rezultat nepravednih reparacija. To – potom – znači da su ovi preduslovi Hitlerovog uspona bili rezultat i nepravedno određenih reparacija Nemačkoj. Kako izgleda pojava Hitlera u ovom kontekstu? (U nedavno prikazanoj nemačkoj televizijskoj seriji o Drugom svetskom ratu prikazani su poljski saradnici holokausta. To je odmah dovelo do reakcije poljske javnosti u visokim tonovima. Kod nas je nešto takvo teško zamislivo.) Ova putanja revizionističke i relativističke argumentacije nije – naravno – pravolinijska, ona podrazumeva vijuganja u slučaju ako se sudari sa različitim osetljivostima zapadnog sveta, ona se – zbog toga – često ispunjava ritualnim osudama nacističkog režima, ali ona stremi svojoj zadatoj rezultanti.
Možemo uočiti da je srpska krivica označena kao jedan momenat u dalekosežnom poduhvatu nemačkog istorijskog revizionizma koji – za sada – ima oblik zapadnog revizionizma upravljenog na rusku državnu i nacionalnu egzistenciju. Dovoljno je pažljivo gledati emisije o Drugom svetskom ratu koje donosi History Channel: u njima se sistematski krivotvore razlozi, razmere i dometi ruskog učešća. Tako stoje stvari i tom cilju streme. To ne znači da se tako moraju i ostvariti, jer je reč o različitim tipovima odnosa u zapadnoj ideološkoj i kulturnoj konfiguraciji moći. Ali, sadašnja revizionistička putanja svakako je ocrtana. Okolnost da je nemački istoričar koji je napisao ovakvu disertaciju o Jasenovcu poneo nagradu koja nosi ime čoveka koji je preživeo nacističke logore  i okolnost da je među onima koji su mu je dodelili bilo i srpskih istoričara pokazuje kako se naše sekularno sveštenstvo nalazi u političkoj, istorijskoj i revizionističkoj rezonanci ovog epohalnog kretanja.
Naša nacionalna inteligencija, međutim, ne pokazuje nikakvu svest o svemu tome. Ona je zabavljena ličnim koristima na vulgarni i prostački način: njena strast za zvanjima, položajima i nagradama, kao petrifikovanim ostacima bolje prošlosti, kao ostacima zamrlog sveta koji nema više nikakvog značaja, njena pohlepa za društvenim položajima, za mrvicama vlasti i za vrućim komadima plena opljačkanog od naroda i države, predstavlja precizan pokazatelj za one koji nastoje da uklone proplamsjaj bilo kakve nacionalne svesti na intelektualnoj pozornici. Oni vide šta je neophodno dati našoj nacionalnoj inteligencije da bi odustala od svake misli o sopstvenom pozivu.
Naša nacionalna inteligencija ne podrazumeva etiku vrednosti. Jer, njeni nosioci su nespremni da u javnosti afirmišu vrednosti koje – ma koliko da su autentične i nacionalne – ugrožavaju sadašnji raspored kulturnih sila. Tako se na horizontu nacionalnih vrednosti obrazuje kao poželjan – mediokritetski stav. Potrebno je nešto potpuno suprotno od toga: potrebno je promeniti strukturu i sadržaj nacionalne inteligencije, da bismo mogli da promenimo svest o kulturnoj politici. To je nemoguće. Jer, nacionalna inteligencija dosledno izbegava jednostavno merilo: koliko si spreman da se odrekneš ličnih koristi  u ime nacionalnih interesa? (Pri tom, nije reč ni o kakvom dramatičnom odricanju: nije u pitanju ni zatvor ni život niti neka granična situacija.) Ali, promena nacionalne inteligencije ostaje nemoguća i zato što sadašnji raspored kulturnih sila potpuno odgovara sekularnom sveštenstvu.
Na delu je, dakle, prećutni no delotvorni sklad između sekularnog sveštenstva i nacionalne inteligencije. To je spoj kolonijalnog i rajetinskog mentaliteta. Neophodno je da mu dodamo i generacijski momenat. Nema nikakve sumnje u to – što se mene tiče – da naraštaj između 1950 i 1970, koji upravlja našim javnim i kulturnim poslovima, predstavlja jedan od najsramotnijih naraštaja u srpskoj kulturi. On u književnosti nije stvorio nijedno delo koje bi se moglo uporediti sa prethodnim vremenima. Nije smogao snage da napiše gramatiku srpskog jezika. U politici nije uspeo da artikuliše nikakav suvisli odgovor na istorijsko razbijanje Jugoslavije. Zašto? Zato što se u njemu ogleda sav sadržaj titoističkog nasleđa, koje ga je obrazovalo i vaspitavalo: odsustvo osećanja za svaku istorijsku odgovornost, nespremnost na ličnu žrtvu, potkupljivost svesti koja se ogleda u racionalizaciji sopstvenih slabosti, odsustvo svakog osećanja solidarnosti, bilo da je reč o klasnoj, društvenoj ili nacionalnoj solidarnosti. To je naraštaj osrednjosti, jalovosti, pohlepe i zavisti. Pravedni izraz njegovog postojanja predstavljaju ljudi koji vode Srbiju.
Da li će naraštaj između 1970 i 1990, koji polako osvaja javnu i kulturnu pozornicu, kao naraštaj pragmatičan i površan, rđavo vaspitan i rđavog javnog morala, ne-sentimentalan i brutalan, moći da u uspešnijem vidu rasplete nasleđenu zapetljanost istorijskih dejstava? Ta nedoumica kao da seče vazduh oko nas. Nesumnjivo je da nam – kako sam u knjizi napisao – predstoje duge godine tihe okupacije. Nestanak Srbije nije – kao ni pre sto godina – tek puka akademska zamisao.
Da li biste mogli da uspostavite neku vezu između onoga što ste odredili kao duh samoporicanja i postupaka srpske državne politike koji su – 19. aprila 2013. godine – doveli do de facto priznavanja Kosova i Metohije?
— Tu bih morao da ponovim ono što sam objavio pre izvesnog vremena: 21. decembra 2012. godine. Na delu je potpuni sklad nosilaca državne politike i ideologije sekularnog sveštenstva. Reč je o novoizabranom predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, predsedniku Vlade Republike Srbije Ivici Dačiću i potpredsedniku Vlade Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Svi su oni bili istaknuti predstavnici vladajuće politike u devedesetim godinama XX veka. Došavši na vlast polovinom 2012. godine, oni produžavaju dotadašnju politiku svojih protivnika, u kojoj vlada deviza da Evropa nema alternativu i praksa po kojoj treba stvoriti granicu između Kosova i Metohije i Srbije. Usled takve orijentacije, potpuno suprotne onome šta su pričali u predizbornoj kampanji, kao oglašeni renegati, oni dobijaju snažnu podršku sa najviših adresa sekularnog sveštenstva.
Šta su nam, dakle, otkrili postupci i reči predsednika Srbije, kao i predsednika i potpredsednika srpske vlade, u vezi sa Kosovom i Metohijom? Da oni ispunjavaju ideološke i političke ciljeve koje je u dugom vremenu našoj javnoj svesti nametalo sekularno sveštenstvo. Odakle dolazi podrška koju ovi nosioci vlasti dobijaju iz dana u dan? Od dugogodišnjih zagovornika prevashodne srpske krivice za protekle ratove i od beskompromisnih branilaca Haškog tribunala. Šta to znači? Da je područje vrednosti bilo samo prividno područje naše javne svesti. Jer, reč je o ljudima koji su decenijama izazivali najnegativnije ocene u redovima sekularnog sveštenstva.
Kako niko više ne pominje potrebu za lustracijom nosilaca politike devedesetih? Zar to ne bi bilo logično baš sada kada smo se uverili u to ko je sve potpuno nevin pred Haškim tribunalom? Zar sada ne bi trebalo pojačati zahteve za lustracijom, jer smo napokon obavešteni – na osnovu oslobađajućih presuda hrvatskim generalima i albanskom ratnom komandantu – da nema nikakve hrvatske državne odgovornosti za izgon preko 200. 000 Srba iz Hrvatske u jednom mahu, jer niko od vojnih i političkih hrvatskih komandanata nije osuđen. Nema ni bilo kakve odgovornosti za pobijene Srbe na Kosovu i Metohiji. Nema, otud, nikakve odgovornosti ni za njihove zapadne (američke i nemačke) saveznike. Zar to ne znači da treba da pojačamo traganje za odgovornima za sve to: za odgovornima koji su među nama?
Zašto sekularno sveštenstvo odustaje od tog logičnog i pravednog zahteva? Zato što su promenjeni nalozi zapadnih moći koje ono bespogovorno sledi. Promena koja se odigrala otkrila nam je da nisu – svih ovih decenija – kardinali sekularnog sveštenstva bili odabrani da oglašavaju evropske vrednosti u našim zapuštenim krajevima zato što su – kako oni vole da misle – pametni i moralni nego zato što su jedini bili na raspolaganju. Gospoda nikad nisu bila izuzetna nego su uvek bila samo upotrebljiva. Nije ih vrednost preporučila nego ih je oskudna ponuda učinila unajmljenima. Tome možda nije došao kraj, ali je svakako pala cena.
Jer, njihove ideale i ciljeve ostvariće dugogodišnji i opsesivni predmeti njihove mržnje: oni ljudi čiju su odgovornost dugo godina sladostrasno oglašavali. To pokazuje da ti ciljevi nisu ni bili univerzalni, dok je mržnja bila iskrena. Jedino im je ona ostala. I tihi bes u siktavim i palacavim rečima kojima imenuju mnoge lične osobine ljudi čije političke postupke moraju da prihvate i da hvale. Zašto je to zapalo onima koji su javno nipodaštavali patrijarha Pavla dok je ležao na odru? Zato što je to udes lakejske sudbine. Jer – kako je pisao Tolstoj – za lakeja nema velikog čoveka zato što lakej ima svoj pojam o veličini.
Tako stvari stoje kada je reč o sekularnom sveštenstvu. Ali, ako su to okviri koje nam je zaveštala politika da Evropa nema alternativu, zašto su oni ostali takvi i u času kada su njeni nosioci – voljom naroda – upućeni da potraže svetionik kao lično obećanje sreće? Zašto nema otklona od te politike? Zato što je sada postala vladajuća – renegatska psihologija. Ona ispunjava vladajuće ponašanje i stvara društvenu patologiju.
Važan deo društvene patologije jeste obrazovanje kulta ličnosti. To smo videli u danima koji su obeležili desetogodišnjicu ubistva premijera: u martu 2013. godine. Zaštićen od svake utemeljene i razložne kritike, ubijeni premijer postaje – na naše oči – predmet kulta ličnosti: desetine novinskih napisa, četiri sata na večernjem programu državne televizije, istovremeno postojanje paralelnih programa na još nekoliko kanala nacionalne frekvencije, neizbrojiv broj radijskih emisija, u razmerama medijske histerije, ostareli filozofi ili vremešni kandidati za filozofe pojavljuju se u ulozi poznih poklonika premijerovog filozofskog genija, o kojem nisu ništa rekli u vreme kada su se njegove knjige pojavljivale ili su govorili u potpuno drukčijem tonu od sadašnjeg, dva naučna skupa u istom danu, ljudi trče, uzimaju taksi, ne stižu, stvari su važne, sve je nekako hitro i prazno. Nijedna od toliko javnih demonstracija nije donela kritičku reč.
Sve to nije nužno svojstvo svake promenjene politike. Jer, promenjena politika podrazumeva usklađivanje sa okolnostima i politička uverenja koja – ma koliko da su nova u odnosu na čovekovu prošlost – ispunjavaju novu političku adresu. Otud i na novoj adresi mora biti alternative. Odsustvo svakog političkog uverenja nije najvažnije svojstvo renegatske politike. To je bezglavo bežanje od bilo kakve veze sa pređašnjim uverenjima koje vodi u neupitno (lišeno razmišljanja) prilagođavanje okolnostima po svaku cenu: tu nema ni svesti o alternativi. Jer, za njegove protagoniste – kako kaže Hana Arent – „najmanje je verovatno da će se upustiti u mišljenje, bilo ono opasno ili ne“. Nema većeg straha od renegatskog: protagonisti vladajuće politike ispunjeni su strahom da će biti odbačeni od obale do koje su tako mučno i tegobno doplivali. Oni ne mogu nazad: nema istine na koju bi se mogli osloniti, kao što nema ni onih koje bi mogli u ogledalu ugledati.
Okolnost da dojučerašnja vladajuća partija, koja je utemeljila politiku da Evropa nema alternativu, u rečima svog novog predsednika, podržava svoje političke protivnike, koji sprovode politiku odvajanja Kosova i Metohije od Srbije, pokazuje nam da je na delu ista politika, koju sprovode i naizgled opozicione i naizgled vladajuće partije. To pokazuje da je u završnoj fazi proces preuređivanja naše javne scene. Bilo je neophodno čvrsto omeđiti što uži okvir svakog političkog ispoljavanja u nas. To je postignuto u času kada su parolu Evropa nema alternativu prihvatili gotovo svi parlamentarni činioci u nas. Ona je zajednička politička podloga za ubedljivu većinu političkih partija. Kako je ta politika u velikom sukobu sa raspoloženjem građana i kako novonastala jednoobraznost – sa sve snažnijim kultom ličnosti pokojnog premijera – postaje očigledno nedemokratski pejzaž, neophodno je učiniti drugi korak: unutar unapred omeđenog područja – Evropa nema alternativu – treba razgoreti što veću diskusiju o dopuštenim i beznačajnim temama. Brojnost medijskog frfljanja treba da stvori simulakrum demokratskog mišljenja. To je klasičan oblik ideološke otvorenosti.
Sve nam to pokazuje da promena vlasti, lišena promene kulturne i političke podloge, ne donosi nikakvu promenu. Jer, svaka takva promena donosi uobičajenu količinu javnog i intimnog razočarenja, što snaži besmrtne reči Orijana Falači: „Još jednom će pobediti Vlast. Večna vlast koja nikad ne umire, koja pada samo da bi opet iznikla iz vlastitog pepela, makar veruješ da si je srušio revolucijom ili pokoljem koji nazivaju revolucijom, a kad ono evo je opet, drugačije boje i gotovo, ovde crno, tamo crveno, ili žuto, ili zeleno, ili ljubičasto, a narod prihvata ili pati ili se prilagođava.“ Ova okolnost otkriva zanimljiv paradoks unutar srpske kulture: nismo uspeli da stvorimo političko jedinstvo na ideji nacionale odbrane, ali smo uspeli da ga stvorimo na ideji nacionalne izdaje. To je čist trijumf duha samoporicanja.
Na koji način bismo mogli da se odupremo njegovim učincima?
— Svakako da bi bilo neophodno kombinovanje više različitih načina. Na šta je mislio Slobodan Jovanović kada je rekao da mi nemamo tradiciju pasivnog otpora? On je podrazumevao otpor jednom obliku nasilja koje je različito od nasilja koje je sprovodila Osmanska imperija. Sada se suočavamo sa jednim cerebralnim nasiljem koje završava krstarećim raketama. Kakvo je naše istorijsko iskustvo u toj vrsti potčinjenosti? Čine ga prevashodno odnosi sa Habzburškom monarhijom. Tu tradiciju pasivnog otpora nemamo razvijenu. I nije slučajno da mi i kad smo činjenično u pravu grešimo u proceduri, grešimo u dramaturgiji, u egzistencijalnom saobražavanju sa neizbežnim. Imajući i to u vidu, predložio sam promenu kulturne paradigme: da unutar srpskog stanovišta od odlučujućeg značaja bude poverenje u kulturu. Srpska kultura – kako sam napisao – treba da bude i kultura razlike u odnosu na globalizam kao ideologiju i kultura učešća u globalizaciji kao svetskoistorijskom kretanju koje je neizbežno.
Dragoceno iskustvo pripada Srbima severno od Save i Dunava. Oni su se sa tom vrstom licemerja, veštine i nasilja nosili veoma dugo. To se vidi – u XVIII i XIX veku – kako kod srpskih prečanskih političara (Svetozar Miletić, Mihailo Polit Desančić, Jaša Tomić) i vladika tako i kod naučnika: poput Milutina Milankovića. Njihovo iskustvo na odlučujući način treba da usvojimo u raznorodnom srpskom kulturnom obrascu. Rivalitet između dva mentaliteta, dva kulturna uticaja, onog koji je oblikovan južno i onog koji je oblikovan severno od Save i Dunava jeste rivalitet koji je bespredmetan i kontraproduktivan. On je unutar istog naroda. I unutar kulture koja je policentrična, kao i srpska istorija. Ali se kulturnoistorijsko svojstvo tog rivaliteta, kao i ideološke razlike na našoj političkoj pozornici, postepeno i s predumišljajem pretvaraju u činioce  nacionalne različitosti.
Zašto je važno razviti svest o toj neophodnosti kulture pasivnog otpora? Ulazak u Evropsku uniju mogao bi za srpski narod značiti ono što bi značilo – da je do njega došlo – ujedinjenje pod žezlom habzburškog cara: obnavljanje jugoslovenske konfiguracije pod hrvatskom dominacijom. To je potpuna istorijska inverzija naše nacionalne egzistencije. Možda je ona neminovna. Moramo, dakle, zastupati – na javnim pozornicama – ono što smatramo da su istine o našoj tradiciji i kulturi, ali moramo to činiti u skladu sa nefer postavljenim pravilima igre. Jer, susrećemo se sa protivnicima naših interesa. Interesi su i objektivne kategorije, a nisu nužno subjektivne. I mi u toj stvari moramo da ovladamo pravilima. To je sad jedan drugi oblik otpora od onog koji je bio delotvoran u odnosu na Osmansku imperiju. Taj vid otpora podrazumeva da moramo neprekidno da radimo, neprekidno da se usavršavamo kako bismo mogli uopšte postojati, moramo da se ne predajemo, kao što ne smemo da dođemo u situaciju da podlegnemo zato što smo od unapred diskriminisani.
To je sve više problem naše dece, skoro da nije više naš problem. Naša deca bi mogla videti da su u mnogo čemu sposobna i kompetentna, ali da postoji neka nevidljiva prepreka koju ne mogu da preskoče. Moglo bi se desiti da tek u takvom osvedočenju stignu do saznanja o kojima sad govorimo. Kao što mnogi naši ljudi u tuđini dođu u poziciju da vide da im jednostavno nešto pripada, ali ipak iz njima nesaopštenih razloga, oni to ne dobijaju. I onda se javi taj gorki talog iskustva. Da bi to možda moglo da bude izbegnuto, srpska kultura bi trebalo da ih pripremi za pravi poziv i podvig. Šta je to? Pravi poziv i podvig je učiniti ovu zemlju – u kojoj oni ipak imaju neke prednosti, prednosti jezika, prednosti sredine, prednosti roditelja – svojom zemljom. To je mnogo egzistencijalno zasićenije – i teže (zato je to – podvig) – nego tragati za nekom zemljom i nekom kulturom koja bi tek trebalo da postane njihova kultura. Jer, samo ovu kulturu treba stvarati, dok se u drugu kulturu prevashodno treba uklopiti.
Otvarajući novu rubriku Duh samoporicanja (inspirisani istoimenom vašom knjigom) pokušali smo da sačinimo pregled fenomena samoporicanja kod Srba kroz istoriju i analizu vaše knjige Duh samoporicanja. Idući vašim tragom na kraju smo poređali vaše predloge, stavove i zaključke iz knjige koji bi mogli poslužiti srpskoj intelektualnoj eliti da utemelji srpsko stanovište u svesti Srba i konačno sačini srpski kulturni plan. Kako tumačite koincidenciju da su tri profesora iz srpskog rasejanja i jedan iz matice, koji sačinjavaju redakciju časopisa Ljudi govore iz Toronta, odlučili da pokrenu novu rubriku u ovom časopisu, sa identičnim naslovom kao što ga nosi vaša knjiga ”Duh samoporicanja”?
— Zahvalan sam vam na trudu i pažnji koje ste posvetili mojoj knjizi. Kao što se ponekad stvari bolje vide ako se pogledaju iz daljine, tako i naši zagranični sunarodnici ponekad bolje uočavaju gde se nalazi osnovni izazov naše nacionalne egzistencije. Vaš napor bi mogao biti shvaćen kao znak svesti o neophodnosti promene kulturne paradigme: neophodno je – kako sam predložio u svojoj knjizi – da poverenje u kulturu postane rukovodno načelo srpske nacionalne politike umesto tradicijom zaveštanog i iznuđenog poverenja u silu. Osim toga, od značaja je osećanje integralizma srpske kulturne i nacionalne egzistencije: ako globalizacijski tokovi podrazumevaju umrežavanje na različitim nivoima, šta nas sprečava da ideju srpskog integralizma učinimo delom sveopšteg umrežavanja? Nije to moguće ni odmah niti u svemu uspešno. Ali, delanje može proisteći i iz uverenja da njegovu svrhu ne možemo sagledati. Iskustvo pobunjenog čoveka svakako je evropsko iskustvo koje podrazumeva prethodno osvedočavanje u apsurd čovekove egzistencije. Patos pobune proističe iz prethodne svesti o apsurdu: kao odgovor i protivkretanje u odnosu na nju.
Ideološki kritičari moje knjige naglašavaju kako su stavovi u njoj „anahroni“. Njima ništa ne znači okolnost da su sami stavovi potkrepljeni srodnim stavovima u glavnim tokovima najrazvijenijih evropskih kultura. Inače, ne mislim da je „anahronost“ nekog mišljenja znak da je ono nesaglasno sa istinom: pogotovo sa ličnim moralom. Stvar slobode – i nacionalne i kulturne slobode – bila je često „anahrona“ stvar: Niče je nesavremenost video kao znak jedne nadolazeće savremenosti. Mimo svega toga, smatram da treba ostati na brodu koji su pacovi napustili na prvi znak oluje. Dužnost nacionalne egzistencije ogleda se u vernosti humanističkom – i nacionalnom – nasleđu koje joj zaveštano. Jer, čovek – ma koliko da je to anahrono – treba da umre uz istine i iskustva koji su ispunili njegov život.

0 коментара:

Постави коментар