Reklame

Brati i sestra Marko i Marijana Stanković živeli su 20 godina između četiri zida, jer im majka nije dozvoljavala da izlaze i mešaju se sa ljudima, a tek kad je ona umrla pre tri godine, upoznali su spoljni svet, otkrivaju Večernje novosti.
Požarevac: Majka 20 godina držala decu zatvorene u kući!
Brat i sestra Marko i Marijana Stanković danas su odrasli ljudi. Marko ima 23, Marijana je dve godine mlađa. Sudbina im je nametnula da detinjstvo i ranu mladost potroše kao možda nijedno dete na svetu, zarobljeni, pišu Novosti.
Njihova priča počinje kada je majka ostala jedini stub porodice. Bila je u poodmakloj trudnoći sa Marijanom kada je nju i decu napustio suprug. Bio je to prvi udarac za celu porodicu.
Drugi je usledio nakon Markove vakcinacije, jer se vakcina nije primila, pa se Marko razboleo.
- Sa mojom bolešću i tatinim odlaskom, verovatno je počeo mamin patološki strah da nas može zadeseti i veće zlo. Njen odgovor je bio da nas sačuva među četiri zida. Kada o tome sada razmišljam, odgovor nalazim u njenoj preteranoj brizi i ljubavi, koja se graničila ili prešla ubolest. Nije mi lako kada ovo govorim, jer je mama bila naš jedini oslonac. I žrtva. A mi, nas dvoje, žrtve takvog njenog stanja. 
Dani u izolaciji koje im je nametnula majka trajali su do njene smrti - pre tri godine. Tri godine već osvajaju slobodu, ali je zatočeništvo ostavilo ožiljke.
Novinari su ih zatekli ispred Osnovne škole „Sveti Sava“ u Požarevcu. Zahvaljujući programu „Druga šansa“ pokušavaju da nadoknade izgubljeno obrazovanje. Za godinu dana sa svim peticama završili su četiri razreda. Ogromna povezenost, prisnost i zaštitnički odnos između njih dvoje provejava iz svake rečenice, iz svakog pogleda, dodira...
Ne izbegavaju da pričaju o danima zatočeništva:
- Majka nas je plašila pričama da će napolju da nas kidnapuje otac ili da će nas, ako budemo glasni, socijalni radnici ukrasti i zatvoriti... Govorila je da na svakom koraku vreba opasnost. I mi smo joj, naravno, verovali - priča Marijana.
- Jer kada je otac otišao ona je dala otkaz u trafici u kojoj je do tada radila - nadovezuje se Marko. - Svakodnevno je stajala pored prozora u strahu da će neko doći da nas otme od nje. Daskama je pregradila i vrata i prozore da nas niko sa ulice ne bi video ili da se ne bismo usudili da izađemo. Ali, ako ne računamo to što smo živeli izolovano, dane smo provodili kao normalna porodica puna ljubavi. Nas dvoje smo se igrali, ali uvek u tišini da nas komšije ne bi čule, gledali smo televiziju, čitali novine...
Markovi i Marijanini baba i deda su nekoliko puta prijavljivali socijalnim službama da su deca zatočena, ali je njihova majka našla način da im doskoči i „sačuva“ decu.
- Čim bi osetila da će neko možda doći da se raspituje odvodila bi nas u napuštenu straćaru u romsku mahalu gde bismo provodili neko vreme. Nekoliko puta nas je skrivala i na Ostrogu. Komšijama koji su se, takođe, raspitivali, lagala je da smo kod oca u Crnoj Gori.
Zatvoreni u kući, izlovani od spoljneg sveta, brat i sestra, radoznali kao i sva deca, razvili su različite veštine. Naučili da govore engleski, čitali su šta god im je padalo pod ruku... Marijana se od malena interesovala za umetnost. Profesori kažu da je odličan strip crtač. Na desetine njenih radova izloženo je u prostorijama osnovne škole koju pohađa.

Marko je zaljubljen u tehničke nauke. Jedan mobilni telefon bio je njegov prozor u svet. Telefon u čijem je imeniku, doduše, postojao samo jedan broj - majčin.
- Pre šest godina se zaposlila u mrtvačnici. Kupila nam je mobilni telefon - priseća se Marko. 
- Mene je ta spravica toliko zainteresovala da sam ja danima pokušavao da prokljuvim način na koji ona funkcioniše. Godine su prolazile tako što je moja sestra u jednom uglu crtala, a ja u drugom čitao o savremenim IT tehnologijama.
Živeli su tako ne sumnjajući u istinitost majčinih reči. Zato se nikada nisu usudili da izađu napolje. Sve dok ona nije preminula 2010. godine.
- Mislio sam da će se svet srušiti. Bili smo preplašeni, nismo znali šta nas očekuje. Uplašeni od sveta izvan četiri zida.
Baba i deda su ih uzeli pod svoje okrilje. Širom su otvorili vrata kuće, pustili ih napolje i upoznali sa - životom!
- Niko za nas nije znao da postojimo. Imali smo dokument da smo rođeni i ništa osim toga. U policiji nam nisu verovali. Morali smo da dovedemo svedoke da potvrde naš identitet.

I onda polako, svaki novi dan bio je izazov. Mnogo su propustili, ali se ne plaše budućnosti.
- Korak po korak počeli smo da se upoznajemo sa okolinom. Upoznali smo komšije, počeli da izlazimo, da se družimo sa drugom decom.
Marijana je našla momka sa kojim je u vezi skoro tri godine. Marko se ozbiljno bavi informatikom.
- Obožavam život, obožavam ljude. Ujutru jedva čekam da se probudim. Meni je doživljaj samo da šetam ulicom, ili, neopisiv je osećaj kada idem u školu. Za neke ljude su to male stvari, ali meni je sve, nekako, novo i zbog toga uživam u svakom danu - kaže Marko.
Bez obzira na ono šta su proživeli, za majku i jedno i drugo imaju puno razumevanje.
Oboje kažu:
Previše nas je volela, ali znamo da to nije dovoljno opravdanje za njene postupke.
Izvor: Večernje novosti

0 коментара:

Постави коментар