Reklame


U nedelju, 7. aprila, Crnogorci će između dva kandidata, Filipa Vujanovića i Miodraga Lekića birati novog šefa države, drugi put od kada su stekli nezavisnost.
Filip Vujanović i Miodrag Lekić
Nakon parlamentarnih izbora, u oktobru 2012. godine, građani Crne Gore će u nedelju, 7. aprila, birati i šefa države, drugi put u nezavisnoj državi.

Oko 510 000 građana sa biračkim pravom ima priliku da odluči ko će, možda već u ponedeljak, sesti u predsedničku fotelju, da li ponovo Filip Vujanović , ili ,možda novi predsednik, Miodrag Lekić.

Samo su njih dvojica kandidati za predsednički kabinet u Podgorici, na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog i Predsedničku rezidenciju na Cetinju, u fizičkom smislu, dva radna mesta šefa crnogorske države.

Vujanović je kandidat vladajuće Demokratske partije socijalista, a Lekić formalno nezavisni kandidat, ali sa faktičkom, i političkom i tehničkom, podrškom opozicije. Lekić je od avgusta 2012. godine predsjednik opozicionog Demokratskog fronta, u kome su Nova srpska demokratija i Pokret za promjene.

Na glasačkom listiću Vujanović je na prvom mestu, a Lekić na drugom.

Ko su Filip Vujanović i Miodrag Lekić?

Vujanović je sedam godina mlađi od Lekića. Rođen je 1. septrembra 1954. godine,dok je Lekić rođen 21. Novembra 1947. godine.

Vujanović u Beogradu, a Lekić u Baru.

Obojica su fakultete završili u Beogradu, Vujanović Pravni, a Lekić Fakultet političkih nauka.

Vujanović je odrastao u Nikšiću, a Lekić u svom rodnom gradu.

Dosadašnji predsednik i kandidat za treći predsednički mandat je sin oca advokata i majke , lekara, prve žene hirurga u Crnoj Gori, a Lekić je rođen u porodici prosvetnih radnika.

Vujanović je oženjen Svetlanom , rođenom Božović, koja je trenutno predsednica Apelacionog suda Crne Gore. Ima troje dece –Tatjanu, Ninu i Danila.

Lekićeva supruga je Lidija, rođena Vučinić,a deca Livija i Tijana.

Profesionalna karijera Vujanovića započela je i dugo trajala u pravosudnim organima, a politiku je ušao posle takozvane antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, nakon smene komunističke vlasti. Od 1989. godine je bio ministar pravde, ministar unutrašnjih poslova, predsednik Vlade Crne Gore, predsednik parlamenta, a od 2003. godine šef države, do nezavisne Crne Gore predsednik republike, a nakon referenduma predsednik Crne Gore.

Vujanoviću se pamti gaf u crnogorskom parlamentu , kada je, kao ministar unutrašnjih poslova, u žaru polemike sa ondašnjim poslanikom i liderom Liberalnog saveza Slavkom Perovićem, doveo Perovića u ružan kontekst kvalifikacija za koje se smatralo da pripadaju davnim političkim vremenima.

Njemu se, takođe, zamera, zbog upornog insistiranja da se skrati tekst državne himne Crne Gore, kao i zbog toga što otvoreno ne podržava Crnogorsku pravoslavnu crkvu.

Lekić je , međutim, sa dužim političkim stažom. On je član Vlade, odnosno, Izvršnog veća, postao 1986. godine. Obavljao je funkciju republičkog sektretara za obrazovanje. Bila je to , praktično, poslednja komunistička vlada u Crnoj Gori. Njegova karijera, međutim, nije prekinuta nakon takozvane antibirokratske revolucije. Posle toga, Lekić je bio ministar inostranih poslova u Vladi Mila Đukanovića.

Kasnije, Lekić je imenovan za ambasadora Savezne Republike Jugoslavije u Italiji i Malti, a na toj funkciji je ostao i u vreme Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Diplomatsku karijeru , takođe, počeo je u vreme SFR Jugoslavije, kada je bio ambašador u Mozambiku, Lesotu i Svazilendu.

Pre političke i diplomatske karijere, Lekić je bio profesor u barskoj Gimnaziji, kao i direktor lokalnih institucija u oblasti informisanja i kulture.

Po preporuci ondašnjeg Saveza komunista, u nekoliko navrata je bio mentor u Političkoj školi Saveza komunista Jugoslavije "Josip Broz Tito" u Kumrovcu.

Jedno vreme je živeo u Parizu. Na diplomatskoj dužnosti Lekića je u Italiji zateklo i bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO, kada je on , u javnim nastupima u Rimu, ispoljavao negativan stav prema tom činu i pokazivao razumevanje za politiku ondašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića na Kosovu.

Time se Lekić zamerio zvaničnoj Podgorici koja nije odobravala Miloševićevu politiku uoči bombardovanja, koja je, po oceni tadašnje crnogorske vlasti, i dovela do intervencije NATO-a.

Nakon promene vlasti u Beogradu, 2000.godine, Lekić ie u Rimu nastavio da radi kao ambasador, ali je i postao profesor na katedri za međunarodne odnose Univerziteta " Sapienca".

Uoči referenduma o nezavisnosti Crne Gore, 2004. godine, Lekić je najavaio mogućnost povratka na političku scenu u Crnoj Gori , a pominjan je u nekoliko prilika kao opozicioni aktivista i koordinatror.

Lekić nije imao razumijevanje za referendum i odbaciovao je optužbe tadašnjeg rukovodstva Crne Gore da ondašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica želi da dominira Crnom Gorom.

Prema predreferendumskoj oceni Lekića, Crna Gora se tada "verbalno zalagala" za ulazak u Evropsku uniju, a to je bilo, navodno, u koliziji sa njenim opredeljenjem da održi referendum o obnovi državne nezavisnosti.

Lekić je tada izneo ocenu da će referendum dovesti do "ozbiljne nestabilnosti" Crne Gore.

Miodrag Lekić je napisao više knjiga, uglavnom, o temama iz istorije. U jednom intervjuu ranije je rekao da ne čita beletristiku. Takođe, rekao je da voli stare američke i italijanske filmove, kao i italijansku muziku.

(Beta/Foto: Printscreen/YouTube)

0 коментара:

Постави коментар