Reklame


Mrak je, kažu, najgušći pred zoru, što otprilike znači da nada uvek postoji! Zora(n) ovog mraka je Živković, što otprilike znači da nada verovatno postoji, ali da nema nameru da navraća u Srbiju...
Kad je teško - Zoran Živković
Da je drugačije, Zoran Živković bi gazio kominu i flaširao loša vina umesto što najavljuje veliki povratak u politiku, tvrdeći da je spreman da vodi Srbiju, mada se u mom selu vodi stoka, a država predvodi, no...
Međutim, nije pitanje da li je čovek koji je uspeo da upropasti i vinograd za dve godine kadar da „vodi“ Srbiju, već da li je Srbija spremna za vinogradara, pogleda na život i politiku kao da mu je predaleko poljski WC pa trči u prvi žbun... 
Jašta je, more! Biti budala nije krivično delo, a bogme ni dijagnoza ako čovek sakupi dovoljan broj potpisa i registruje političku stranku, kao što naš kominjar jeste! I to prozaičnog naziva: Nova stranka!
Stara luda, ali nova stranka, što valjda poništava sve pređašnje, pa mu Zoki dođe kao ovi radikali bez bedža što su se nazvali Naprednom strankom i miropomazali...
Dakle, Zoki nije skinuo bedž, ali jeste onaj zatupasti osmeh s lica i sad sasvim ozbilno telali kako su rezultati njegove vlade najbolja preporuka da je baš on taj koga smo čekali, od Ekrema Jevrića naovamo...

Za one koji su eventualno prespavali minulih 13 godina ili tek jutros izašli na vikend iz „Laze“, Drajzerove il' Kovina, evo kratke biografije gospodina Živkovića kako bi na sledećim izborima, kad ponovo budemo birali između lošeg i goreg, znali kome valja dati glas.
Zoran Živković: prevremeno rođen, ali odbio da bude smešten u inkubator, zbog čega je već u porodilištu stekao status disidenta, od kojeg principijelno nikada nije odstupio.
Progovorio i prohodao u trećem mesecu života, da bi već u petom napisao prvi politički program, zbog čega su ga roditelji za kaznu ošišali „na smešno“, od čega takođe nije odustao do danas. Ne od programa, od frizure.
Još u obdaništvu počeo da se izdvaja kao naslednik ideje Zorana Đinđića, mada pojma nije imao o kome je reč, ali je i tome ostao dosledan ko alkoholičar vinjaku.
Kada bi deca odbijala da se igraju s njim, prkosno bi odgovarao: „Neka vas, neka, ja sam jedini nastavljač Zoranove politike, a ne vi! Mene je i najviše voleo, samo je u mene imao poverenja da mu odem po novine i burek“...
Iz vrtića je kao natprosečno inteligentan kooptiran u treći razred srednje škole, gde je zbog ideoloških nesuglasica sa profesorima odlučio da mu je dosta škole i da za vođenje države nije bitna stručna sprema. Čobani u to vreme nisu imali ni toliko, pa su vodali stoku... „Megatrend“ i Pravni fakultet u Kragujevcu izmišljeni su kasnije, baš kao i Toma - Bolonja...
S poslednjim bubuljicama učlanjuje se u Demokratsku stranku, u kojoj za kratko vreme prelazi razvojni put od momčića koji lepi plakate do rukovodica tima za odlepljivanje plakata.
Do petooktobarskih promena bio gradonačelnik Niša, što će grad na Nišavi za koji vek slaviti kao što danas slavi rođenje cara Konstantina u njemu.
Pamti se da je kao Mojsije poveo nezadovoljni narod na demostracije, put Beograda, kada je zalutao kod Bubanj potoka i dan proveo na Avali tražeći Miloševića po ondašnjim šumama i restoranima.
Kada se konačno dokopao glavnog grada, imenovan je za saveznog ministra policije, tačnije na funkciju gde je mogao da napravi najmanje štete, s obzirom na to da je pod svojom komandom imao trojicu policajaca pred penzijom i kafe- kuvaricu, koja je imala dva razreda više od njega.
U međuvremenu je ispravljena i ta nepravda - Zoki je marljivim radom uspeo za subotu pre podne da završi višu ekonomsku i nižu muzičku školu. Ovu drugu jer je u kategoriji do 12 godina skoro bez greške odsvirao na metalofonu „Na kraj sela žuta kuća“...
Nedugo zatim biva izabran za člana republičke vlade, u kojoj se ističe radom na značajnim međunarodnim projektima: nabavka „vajkrema“ i parizera iz Mađarske za kantinu; ličnim kontaktima sa gospodinom Marlborom koji je zbog njega odlučio da proizvodi pljuge u Srbiji; dovođenjem stranih ulagača u zemlju, koji su u nju uložili dušu a izneli novac, i još mnoooogo sličnih akcija.
Po ubistvu premijera Đinđića postaje predsednik Vlade, koja će ostati upamćena po tome da je trajala tek nešto duže od trilogije „Gospodari prstenova“, ali da smo za razliku od filma s nestrpljenjem čekali kraj.
Na potonjim izborima za predsednika DS-a gubi od Borisa Tadića, čoveka koji je kasnije uglavnom gubio od samog sebe...
Iz politike se povlači na njivu, odnosno vinograd, gde za kratko vreme uspeva da uradi ono što ni grad i snegovi nisu mogli - upropaštava sve što mu je Sveti Trifun dao, ali iz tog poraza crpi ideju i iskustvo za povratak u politiku, džipom od 70.000 evra, baš kako je iz nje i izašao.
Imovinska karta mu se, inače, nije promenila za sve godine bavljenja politikom i biznisom - na papiriću sa strane je upisvao šta je stekao, što da švrlja po pomenutoj kartici...
Ako sve ovo nije bilo dovoljno da vas ubedi za koga da glasate na sledećim izborima i ko jedini može ovu muzaru da vodi dalje, a pa onda budite „beli listić“!
I Zoran će, dok po izasku s biračkog mesta ne shvati: „Au, jebote, pa mogao sam da glasam za sebe, sad vidim da mi je ono Zoran Živković odnekud poznato“...

0 коментара:

Постави коментар