Reklame


Deset hiljada irskih devojčica i devojaka bilo je tokom 70 godina lišeno detinjstva i primorano na neplaćeni ropski rad u radionicama pod upravom katoličke crkve. Neke su kroz takvo zlostavljanje prošle samo zbog toga što su bile deca neudatih majki, ili počinile naki sitan prestup, kao što je vožnje javnim prevozom bez karte. Izvinjenje je stiglo tek ovih dana.
Danas pusti hodnici perionice svete Magdalene u Dablinu: Ovde su mnoge devojke i devojčice decenijama prolazile kroz "pakao"
Irski premijer Enda Keni sada se neformalno izvinio ovim ženama, okarakterisavši takve okolnosti kao proizvod jedne “stroge i beskompromisne Irske”.

Udruženja preživelih i porodice umrlih u ovim izrabljivačkim ustanovama, za koje tvrde da su bile “gore od zatvora”, nisu time zadovoljni i traže mnogo eksplicitnije izvinjenje i eventualnu odštetu.

Istraga koja je 18 meseci vođena pod vođstvom senatora Mek Elisija ustanovila da je četvrtinu devojaka u ove institucije slala država - 10 osto su slale porodice, a 18 odsto su u njih ulazila dobrovoljno.


Perionice svete Magdalene ime su dobile po časnim sestrama iz reda Sv. Magdalene, poznatim i pod imenom magdalenke. One su prale posteljinu i rublje za velike hotelske grupacije, irsku armiju i “Ginisove” pivare. Ono što je najneverov atnije u celoj priči je činjanica da je poslednja od 10 perionica radila sve do 1996. godine.

Vlada je u ove institucije na prinudni rad slala devojke osuđene za sitnije prestupe, kao što su skitnja i sitne krađe, ali mnoge su tu dopale i samo zato što nisu imale nikoga ko bi se o njima brinuo.

Tretman kome su bile izložene bio je toliko surov i ponižavajući da osećaju da im je zbog toga život zauvek osakaćen.

"I danas me progone sećanja"
 

Morin Salivan su savladale emocije tokom obraćanja novinarima
Morin Salivan (60), pipadnica udruženja preživelih i najmlađa poznata žrtva, priča, recimo, da joj je bilo samo 12 godina kada je ipisana iz škole i dovedena u perionicu Svete Magdalene Dobri Pastitr u mestu Nju Ros. Sve je počelo kad joj je umro otac, a majka se preudala. Rečeno joj je da će to biti dobro za njeno obrazovanje, ali nikada više nije videla školske knjige.

Danju je radila u perionici po 12 sati, hranili su je kašom, hlebom i močom i tankom supom. Uveče je, sve do odlaska na spavanje, plela džempere ili pravila perle za brojanice.

- Rad je bio naporan, dug i i spcrpljujuć - kaže ona.

Ni vikendom joj nije bilo dopušteno da se odmori ili poigra, već je morala da čisti crkvene podove. Kao i svim ostalim devojkama, oduzet joj je i identitet - štićenice ovih ustanova su pri ulasku šišane do glave, sve lična imovina im je oduzimana, a ime i lični podaci menjani.

- Časne sestre su mi uništile život i nikada mi nisu dopustile da se razvijem kao devojka - sa tugom piča Morin, koja tvrdi da je i danas, nakon više od 40 godina, progone sećanja na ovo doba.

"Magdalenke su mi uništile dušu"


Meri Smit
Slične uspomene ima i Meri Smit (60), dete neudate majke koja je svojevremeno takođe bila štićenica Magdaleninih radionica. Tvrdi da je tretman bio ponižavajuć, surov i nehuman, gori nego u bilo kom zatvoru, i da je u početku imala želju da umre i da tri nedelje ništa nije jela.

Nekako je ipak preživela, ali tvrdi da joj je boravak u ovoj ustanovi “uništio dušu”, zauvek joj opteretio psihu, i učinio je neposobnom da živi normalan život i da zasnuje sopstvenu porodicu.

Režiser Piter Malan je 2002. snimio je film “Sestre magdalenke” priču od tri devojke poslate u “perionice Svete Magladlene”, između ostalog inspirisan i činjenicom da žrtve ovih institucija nikada nisu dobile javnu satisfakciju. 

0 коментара:

Постави коментар