Reklame


Na granice sadašnjih država pašće paučina kad uđemo u Evropsku uniju. Nit će biti vojske, ni policije, niti carinika. Jednostavno, kao za vreme stare Jugoslavije, sešćemo u auto i putovati kroz Hrvatsku, Sloveniju i dalje dok postoji Evropa, da nas nigde ne zaustavi carinik i da nigde ne vidimo granicu - opisuje za “Blic” svoju viziju budućnosti Vuk Drašković, književnik i lider Srpskog pokreta obnove.
Pravi fudbal igraće se tek kad Dinamo zaigra na „Marakani“
Razgovor sa Draškovićem vođen je povodom pola veka Jelisejskog sporazuma kojim su do tada neprijateljske države Francuska i Nemačka započele ujedinjenje Evrope i njegove tvrdnje da će “bivše republike SFRJ najbliže međusobno sarađivati unutar sjedinjenih evropskih država”. Drašković je verovatno jedini srpski političar od koga se danas mogu čuti priče o zajedništvu i balkanskim ujediniteljima nasuprot pričama o uzajamnoj mržnji koje se forsiraju u svim bivšim Ju-republikama poslednjih dvadeset godina.

Rizikujete da vas proglase za utopistu jer pričate o brisanju granica u trenutku kad Srbija pregovara o njihovom postavljanju sa Kosovom?

- Kakva granica ili carina sa Kosovom! Uđe Srbija u EU, a koju godinu iza toga uđe i Kosovo. Ono što je ozidano i što jedni nazivaju granicom, a drugi prelazom, jednostavno će biti sklonjeno. Toga neće biti.


Ukoliko pre toga ne bude velike Albanije?

- Bio je jedan narod koji je skupo platio taj sumanuti projekat o velikoj Srbiji. Imali smo veliku Srbiju, Hrvati su imali veliku Hrvatsku, Bošnjaci veliku Bosnu, Makedonci najveću moguću Makedoniju, Slovenci najveću moguću Sloveniju, ali u Jugoslaviji. Nje nema, ali biće sjedinjenih evropskih država i u njima će doći do sjedinjavanja naroda, ali i nacionalnog ujedinjavanja na čitavom prostoru Evrope. Nažalost, ovo nisu teme našeg parlamenta, njima se ne bavi naša intelektualna elita, nego EU zamišlja kao neku tetku koja sedi pored Deda Mraza i deli poklone. Pokloni da, pravila i sistem vrednosti ne. Ali to tako ne može.

Merkelova i Oland pozvali su mlade da sanjaju o sjedinjenim evropskim državama. O čemu se tu radi?

- Principi 19. i 20. veka o takozvanoj apsolutnoj suverenosti i nezavisnosti evropskih država biće zamenjeni principima ekonomske, budžetske, razvojne, kulturne međuzavisnosti. To znači da će ojačati centralne institucije sjedinjenih evropskih država, da će se birati i predsednik Evrope na neposrednim izborima, verovatno će se birati i dvodomni parlament, poput Kongresa i Senata SAD, nacionalni budžeti i monetarna politika će morati da budu usklađeni sa centralnim… To je neminovnost. Evropa se kreće u tom smeru, a stožer svega toga je osovina Berlin-Pariz.

Šta bi bila osovina sjedinjenih balkanskih država?

- Ne razmišljam o sjedinjenim balkanskim državama, nego da će u toj ujedinjenoj Evropi kakva se stvara naročito biti upućene jedne na drugu države bivše Jugoslavije. Zašto? Zbog geografske pozicije i zajedničke istorije, kulturnog i duhovnog srodstva.

Kako kad je Zagrebu bliži Brisel od Beograda, kao što je i Beogradu bliži Brisel od Prištine ili Sarajeva?

- Kad nije bilo EU i nikakve Jugoslavije, među najboljima, među vizionarima od Alpa do Soluna, gorela je želja za ujedinjenjem. Evropa je zavađena, a Dositej u vreme Karađorđeve bune piše „Vostani Serbie“ i poziva da ta Srbija koja se rađa pokaže lice Evropi, a istovremeno pesma je puna najtoplijih emocija prema Crnoj Gori, Bosni, Dalmaciji, Slavoniji. Ideja ujedinjenja najbližih naroda je i Njegoševa i Štrosmajerova i Vukova i Kopitareva i Mažuranićeva i Ilirskog pokreta. Živeli smo od 1918. do 1992. u istoj državi. U sportu se ponovo stvaraju zajedničke lige. Kapital prelazi preko granica. Pravi fudbal igraće se tek kad u Beogradu zaigra Dinamo na „Marakani“ ili Zvezda na Maksimiru.

Bez političara ipak nema ni ujedinjavanja ni bliske saradnje?

- Naravno. Nedostaju pravi politički vizionari, oni koji su spremni da rizikuju. Svet je bio šokiran i iznenađen Jelisejskim sporazumom.

Ali mi nemamo ni De Gola ni Adenauera?

- Imamo, ali ne mogu da dođu do izražaja. Imamo ih i mi i Hrvati i Bošnjaci.

Države se ovde formiraju na ideji negiranja Jugoslavije i na insistiranju na međusobnim razlikama. Šta ukazuje da bi moglo biti drugačije?

- Nema Jugoslavije, ali ima nas. Ratovi u kojima je ubijena Jugoslavija bili su režirani od strane političke i mafijaške elite, a nije ih ogromna većina naroda želela. To najbolje pokazuje primer Dejtona. Pucalo se i ubijalo na svim stranama, a kad je stigla vest da je potpisan mirovni sporazum, istog trenutka na svim stranama zaćutalo je oružje i više nije bilo političkog maga koji je bio u stanju da pokrene nastavak međusobnog ubijanja. Naravno, posejana je ogromna mržnja, ali kada se ona demaskira i kad se drugim jezikom počne govoriti u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, kad se bude govorilo jezikom Evrope, brzo će se sve dovesti u normalu. Često razmišljam kako bi se brzo ovde razvedrilo kad bismo sledili primer Nemačke. Pod prozorima Bundestaga podignut je memorijal žrtvama holokausta tako da svaki poslanik kad pogleda kroz prozor vidi spomenik bezumlju koji su nemački režim i mnogi Nemci učinili za vreme Drugog svetskog rata.

Šta bi bio naš pandan?

- Zamislite da se u parku preko puta naše skupštine podigne memorijal žrtvama Srebrenice. Da ispred hrvatskog Sabora bude memorijal Jasenovcu, Jadovnom, a da ispred bošnjačkog parlamenta bude podignut memorijal tolikim srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu, pa i u ovom ratu.

0 коментара:

Постави коментар