Reklame

Da li su ga zaista oteli vanzemaljci?
Čovek je bio normalan, običan seoski domaćin, vredan i radan, otac troje dece. Znao je ponekad da zasedne i u seoskoj prodavnici i popije po koje pivo, ali nije bio alkoholičar i jedan od stalnih "lokatora". A onda je nestao, niko ga nije vidjao 4 dana. Kada se ponovo pojavio, pobudalio je skroz. Svima i stalno priča o nekakvim vanzemaljcima i o tome kako su ga oteli i vozili negde daleko.
Ovako o M. A. starom 42. godine iz jednog sela nadomak Niša govore meštani.
Dodaju još i da to više "nije onaj isti čovek", da je potpuno osedeo i da, gle čuda, a to nam potvrdjuje i njegov rodjeni brat od strica, oči koje su bile tamno crne, sada postale svetlo plave.
Priča kao iz filmova o naučnoj fantastici.
Pokušavamo da stupimo u kontakt sa M. A.
Bez uspeha. Javlja se njegova supruga na telefon, ljubazno se izvinjava, kaže da njen suprug ne sme ništa pričati jer su mu zabranili iz, kako ona kaže, državne bezbednosti i milicije da bilo šta priča. Pitamo je, da li je istina da je osedeo potpuno i da li su mu oči promenile boju, gospodja supruga sa druge strane žice, već uspaničeno kaže da ni ona ne sme ništa pričati o tome.

Šta nam ostaje, opet u seosku "zadrugu", kako meštani zovu lokalni google, tj. prodavnicu. Tamo poveća grupa "lokatora". Novinarska radoznalost nas tera da saznamo što više.
Sedamo ja i kolega snimatelj, "lokatori" ga mole da ugasi kameru i odloži je pored, što ovaj i čini.
Naručuju nam pivo, sedamo na neke pakete sa kiselom vodom i krećemo sa propitivanjem prisutnih.
Brka, koji u ćošku sedi i drži polovče sa rakijom kaže ovako: "Pričao on meni ovako...", potegnu poveći gutljaj iz polovčeta, praveći dramsku pauzu, pa nastavlja. "Poranim ti ja još nije se razdanilo, da oko stoke pozavršavam poslove, kada dole u šljiviku neko svetlo. Podjem ti ja da vidim, ali, ono ti neke figure, svetleće i prilaze od jednog do drugog stabla i zabadaju neke štapiće pa vade odande. A oko glave im onako, kao svetiteljima svetli. Samo što nije žuto nego plavkasto, zelenkasto... Gledam ti ja ono, noge se oduzele. Glasa ne mogu pustiti. Pobegao bih ja, ali ne mogu. Vikao bih, ali i to ne mogu. Kolko je vremena prošlo ne znam, ali dodje jedno od onih bića i uze me za ruku. Ruka mu je bila mnogo topla.".
Brka opet poteže i dokrajči sadržaj polovčeta, pa reče prodavcu da mu naspe novo, pa se ponovo obraća meni.
"Novinare, onda mi M. kaže da ga je to biće vodilo do ispod voćnjaka, i uvelo u jedno vozilo, koje je bilo veliko kao kombi, malo veći kombi. I unutra toga vozila je bilo neko svetlo, tako plavkasto-zelenkasto. Dodjoše i ovi ostali iz voćnjaka, zatvoriše se vrata i osetio sam kako se taj kombi odvaja od zemlje. Igubio sam svest, što od straha, a što od one nezgodne situacije koju sam osetio kada je ovaj kombi išao prema nebo. Osvestio sam se tek, kada su me izvodili iz tog čuda. Uveli su me u jednu veliku salu. Koliko veliku, ja nisam mogao ni da pretpostavim da tako velika prostorija postoji. E, tu ih je bilo već mnogo. Na hiljade njih.
Ali, nisu hodali, kao što mi hodamo, išli su po tlu, ali onako, klizali.".
Tu brkajlija dobi novo polovče, opet potegnu iz njega pa nastavlja da prepričava priču M. A.
"Svi su ličili na ljude, po izgledu, ali su bili mnogo manji, kao deca. I svi su imali ono svetlo oko sebe, najviše oko glave, plavkasto onako, zelenkasto. Vodili su me na mnoge neke mašine. Na jednoj od njih, kada su me  zakačili mogao sam da vidim svoj mozak i sve moje organe. Uveli su me u jednu kabinu, kao za telefon u pošti, tako veliku. E tu, tu su od jednom pustili mnogo jaku plavu svetlost. Tada sam mogao da se setim svega što sam za ove moje godine doživeo. Do svake sitnice, čak i kada sam kao dete od tri godine kamenjem gadjao komšijino kuče, vezano pored naše tarabe. Kada su me izveli odande, jedan od njih mi je prišao i rukom mi je dugo prelazio preko tela, preko odeće. Zašto, ne znam. Onda su me opet uveli u ono isto čime su me dovezli. Ne sećam se nakon toga ništa, sve dok se nisam probudio, rasvestio i shvatio da ležim u nekome vinogradu. Posle sam shvatio da je to vinograd jednog čoveka iz susednog sela i da sam na nekih 5 kilometara od kuće. Bio je dan, lako sam se vratio kući. Niko mi nije verovao, počev od moje žene u ono što sam ispričao, kome god pričam niko ništa ne veruje, a ova moja misli da sam bio 4 dana kod neke druge žene! Eto tako, novinare, to je meni ispričao. Da ti pravo kažem, ne deluje mi da je čovek baš poludeo, ama, nešto mi se čini da i nije baš čist". Tako nam brka završava priču o M. A. i onome šta mu je ovaj pričao.
Držim pivsku flašu, do pola popivenu, zurim u nju, razmišljam... Prvi put u svojoj karijeri ne znam, kao novinar, na postavim novo pitanje. A toliko mi se pitanja vrzma po glavi. Ne nalazim ono pravo.
Na sreću, kamerman je prisebniji od mene, a i radoznao je.
"Kaže njegova žena da ne sme ništa da priča od policije i državne bezbednosti?"
Prodavac se sada ubacuje u priču.
"Tu kada je on počeo priču o tom otimanju njegovom i to se raščulo, dolazila je milicija i neki sa džipovima crnim, pet dana kod njega, a neki kažu i da su ga vodili za Beograd."
Priča meni, kao iz filmova, a opet ljudska, naša domaća.
"Uglavnom, da li su ga otimali ti vanzemaljci, ili nisu, ne znam, ali čovek propade skroz, a bio mnogo dobar čovek", javlja se jedan stari čiča sa radničkim plavim kačketom.
Ova priča će ostati nedorečena i nezavršena, jer, autor ne zna više šta da napiše. Pokušaću da nakon nekog vremena opet probam da stupim u kontakt sa M. A.
Ako uspem, javiću se...


J. G.

1 коментара:

  1. Ovu pricu sam i ja cuo jer sam iz okoline Nisa i blizu ovog sela. Otprilike iste stvari koje su ovde napisane.

    ОдговориИзбриши