Reklame


Poznati pevač izvorne muzike govori za „Novosti“ o četiri decenije dugoj karijeri i koncertu u Sava centru 1. novembra
Čeda Marković

PESME za merak i dušu - naziv je koncerta koji će pevač izvorne narodne muzike Čeda Marković, pod medijskim pokroviteljstvom "Novosti", održati 1. novembra u beogradskom Sava centru (karte 1.000, 1.200 i 1.500 dinara). Solista Radio Beograda, koji od početka plodonosne karijere duge pune četiri decenije uporno neguje pravi narodni melos, koncert je zakazao na nagovor prijatelja. Svestan je da je Sava centar veliki izazov, ali istovremeno smatra da najlepše izvorne pesme iz Vranja, Makedonije, Kosova, Šumadije, Vojvodine, pa sve preko Drine i Crne Gore, zaslužuju da se nađu na koncertnom repertoaru. Čeda je, kako nam kaže, upijao način interpretacije svih pevača, od Vardara do Triglava, i često su ga pitali da li je Bosanac, budući da odlično peva sevdalinke. Ipak, direktna asocijacija na njega je vranjanski melos, sevdah, karasevdah, dert i merak. Na pitanje koliko se razlikuju vranjanski i bosanski sevdah, Marković za naš list kaže:
- Veoma se razlikuju, ali su bliski po tematici. Vranje kao podneblje uvek je bilo na granici Srbije i Turske. Tu su se susretali karavani i kulture istoka i zapada, a trgovina je cvetala. Kao i svaki jug, i Vranje je bilo veoma siromašno, ali zato prebogato muzičkom baštinom. Tamo gde je velika nemaština, tamo je muzika bogata! Kao što je Nju Orleans u SAD izuzetno bogat džezom i crnačkom muzikom, tako je jug Balkana, i Evrope uopšte, bogat - od španske muzike, preko italijanske kancone i napolitanske pesme, dole ka Siciliji... Jedan od najfinijih sevdaha je sandžački, izuzetno lep, pevljiv i melanholičan. To su pesme "Grana od bora" ili "Tamburalo momče u tamburu". Ima sevdaha i na ivici Šar-planine. Tamo gde je Dragaš, tamo su najlepše pesme Kosova, kao što je "Marijo, bela kumrijo".
UČIO OD BAKIJE* KOJU pesmu najradije pevate?
- Mnogo ih je, ne znam koju da izdvojim. Možda "Koga si trgnav v tugina", koju je izvodio Kiril Mančevski, a ja je prvi put otpevao na prošlom koncertu u beogradskom Domu sindikata. Ili "Oči moje, kletvom bi vas kleo" koju je interpretirao Safet Isović. Rado pevam i "Ja prošetah kraj Morave", a prelepu "Magdo mori, Magdo, ubava devojko" naučio sam od jednog od naših najboljih trubača svih vremena Bakije Bakića. Želim da te peme ne budu zaboravljene.
* Zovu vas istinskim čuvarom lepe pesme?
- Bio sam i ostao radio pevač, a kako sam morao od nečeg da živim usudio sam se da snimim i mnogo finih komponovanih pesama, sa lepim tekstovima i prijemčivom muzičkom linijom koja ne odstupa mnogo od izvorne muzike. Pesme s juga koje su relativno nepoznate širem auditorijumu, često snimam za fonoteku Radio Beograda. Evo, skoro sam snimio kosovsku pesmu "Bolna leži bolna ljuba", pa "Lešo pile" iz Kosovskog pomoravlja i "Ne plači, Stano, mori". Na taj način pesme čuvam od zaborava, što mi je veliko zadovoljstvo. Voleo bih i da se u Srbiji što pre donese zakon o zaštiti nacionalne muzike, koji postoji u Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj...
* Pevački zanat pekli ste u kafani?
- Da, i ne stidim se toga. Muzički programi u kafanama se mnogo razlikuju. Ne samo orkestri, nego i pevači. Pre 30 godina pevao sam u tada kultnom beogradskom restoranu "Romanitar", na petom spratu Beograđanke, u restoranu "Crvena zvezda", u Klubu inženjera i tehničara, uglavnom na finim mestima. Tadašnji kafanski život bio je izuzetno bogat. Danas se takva muzika, i to tek delimično, može čuti u skadarlijskim restoranima i ponegde u unutrašnjosti. Rado pevam na narodnim veseljima. Toga nijedan pevač ne treba da se stidi, pa niko nije ponikao u Karnegi holu. Nažalost, pevači koji nisu prošli kroz kafansku školu i ispekli zanat su siromašni.
* Iza vas je uspešna karijera duga 40 godina?
- Glas nisam arčio, jer sam naučio pravilno pevanje u učiteljskoj školi, kod profesora pevanja Stojadina Pešića. Ako neko peva iz grla, brzo se umori, naporno je za glasne žice, grlo se opterećuje i haba i pevanje s godinama opada na kvalitetu. Kod mene nije takav slučaj. Ni danas se ne libim da otpevam pojedine pesme, poput "Zajdi, zajdi", iz istog tonaliteta iz kojeg sam pevao pre 30 godina.
* Kad se pomene Vranje, okojni Staniša Stošić i vi ste neprikosnovena asocijacija?
- Staniša i ja smo se poznavali, išli smo u istu školu, s tim što je on bio stariji od mene. Zajedno smo pevali i u horu kod profesora Pešića. Za sve pevače važi da onaj ko ne dođe u Beograd sigurno neće imati pravu karijeru. Ja sam se otisnuo na jug, ka Skoplju. Snimao sam za Radio Skoplje, išao na koncerte više po istočnoj Evropi nego po zapadnoj. Bio sam mnogo popularniji u Bugarskoj nego kod nas. U Beograd sam došao tek osamdesetih. Bez obzira na vrsne pevače koji su snimali vranjanske pesme, kao što su Cica Radojčić ili Jordan Nikolić, našao sam svoje mesto. Nisam bio u senci Staniše Stošića. Mnogo smo lepo drugovali na "Vranjanskim večerima" koje su se 25 godina održavale u beogradskom hotelu "JUgoslavija". Jedne godine trajale su čak 21 dan uzastopce, toliko je prestonička publika volela taj melos.
* Takmičili ste se na Zlatiborskom festivalu, da li biste se prijavili i na "Grandov" festival?
- Zašto da ne? Slušao sam malog Adila, dečko izuzetno lepo peva, na granici pop muzike, i zaslužio je pobedu. Ne takmičim se često na festivalima. Guču obožavam, čak sam imao solistički koncert kod Doma kulture i pevao sam sa trubačima. Ali, malo je mojih kolega koji se usuđuju da to urade, jer je zahtevno pevati uz trube.

0 коментара:

Постави коментар