Reklame


Kakve li tajne krije - pogled na Juhor
Postoje neka mesta u Srbiji koja odvajkada privlače pažnju radoznalaca. Jedno od takvih mesta je i planina Juhor. Kako su nekada govorili naši stari, to je samo jedna u nizu od planina i brda kojima počinje oblast Gledićkih planina. Kako nam je preneo iskusni terenac Pavle - Peca Matić, milenijumsko predanje na ovom podneblju govori da je naziv ovog brdsko-planinskog kompleksa, u stvari, potekao iz narodnog predanja da upravo na tom mestu "Bog razmakne nebo, pa gledne dole".

MIT IZ POTOČCA
Nisu istraživanja Pavla Matića ni malo naivna i jednostavna. On je proučavao "onostrane" pojave u Srbiji celog svog veka, a svojevremeno je najveću pažnju privukao posle dugog prijateljevanja sa Deda Milojem, čije vizije je prenosio u periodu od 1980, do sredine devedesetih godina prošlog veka. I tada je čuo bezbroj najava kojima nije mogao da veruje, ili prosto nije mogao da ih smesti u određeni istorijski kontekst, ali mu je posle postalo jasno da su mnoge istinite. Još od tog doba pamti priče o druidima u Srbiji, ali im nije pridavao nikakav značaj, jer mu se nisu logički uklapale u priče o ambijentima naše zemlje. Danas je drugačije...
- Moje poreklo je iz sela Potočac, sa obronaka Juhora - počinje Matić priču za Treće oko. - Još pre dve decenije sam bio veoma zainteresovan za neke neobične ostatke razbacane po Juhoru. Sa jedne strane planine, iz pravca Jagodine, postoji asfaltni put koji vodi ka Velikom vetrenu, kako se zove vrh Juhora, dok su sa druge strane vrtače i tu dobrog puta nema. Ipak, vuklo me je da odem i obiđem baš tu, drugu stranu.
Matić pamti i tri omanje vikendice u tom kraju, koje su bile izolovane, ali sa veoma lepim pogledom, kada je noću "pucao pogled sa Juhora preko pola Srbije".
-Kada sam tokom dana obišao okolinu tog zabačenog kraja, video sam drvorede čiji izgled me je potpuno zbunio. Neobično je da je dug niz stabala raspoređen u krug. Pažljivo sam prošao pored svakog od njih, a zatim ugledao i neke neobične ostatke, kao da su ruševine neke prastare građevine. Ceo utisak mi je strahovito pojačavao odjek koji bi nastao ako bih snažno nogom udarao o tlo, jer je očigledno bilo nečega ispod površine.
Okružen vrtačama i opasnim mestima u koje ne bi bilo pametno da uđe, pogotovo bez pratnje ili ozbiljnije speleološke opreme, Matić je tada odustao od daljeg istraživanja "na terenu", ali je krenuo među meštane, pogotovo one starije, da proba da čuje makar predanja o ovom neobičnom mestu.
-Još kao dečaku otac mi je pričao neke čudne priče u koje tada nisam verovao, jer su mi bile potpuno nestvarne i nalik na bajke - seća se Matić. - Ipak, pošto otac odavno nije živ, otištao sam kod strica Mladena, a on mi je prvo skrenuo pažnju da je na starom delu groblja u Potočcu postojao neki deo sa starim nadgrobnim pločama na kojima su "pisali neki hijeroglifi". Naime, nikada niko nije uspeo da pročita natpise za tih grobova. U međuvremenu, sve je to prekrila prošlost, kao i ostatke humki, a na meni je ostalo da tražim njene korene.
Matić je još više bio u čudu kada je od strica čuo istu priču, koju je nekada slušao od oca, u ranom detinjstvu: Tu su nekada živeli Vrači...
Šta god to značilo.

KONJANICI IZ ZAMKA
- Nekada su na Juhoru živeli Vrači, svi ih opisuju kao konjanike, a imali su svoj dvorac negde pri vrhu planine - bila je priča na koju je Matić ovog puta obratio pažnju.- Noću su ponekad krali potočačke žene, jer su ove bile veoma lepe. Očigledno je da su imali i neka znanja koja nisu imali drugi ljudi, pogotovo kada je u pitanju lečenje obolelih. Valjda im zato i ostade ovo čudno ime - Vrači. U legendi se najjače sačuvalo predanje o tome da su umeli da se izbore sa bolestima kojima drugi nisu mogli da pronađu lek. Imali su svoja znanja o lečenju, koja su ih, među sačuvanim sećanjima žitelja ovog kraja i podigla do mitskih visina.
Matiću se sada polako sklapao mozaik. Dakle, mesto koje je obilazio mogao bi da bude upravo dvor koji su nekada nastanjivali davni, po svemu sudeći keltski stanovnici Juhora. A zatim je naš sagovornik krenuo u istraživanje koje mu je pomoglo da sklopi veoma "šaren mozaik" iz različitih izvora.
Na putu prema Varvarinu, prema selu Bošnjane arheolozi su nailazili na veoma dragocene ostatke, kako je saznao Matić, upravo iz keltskih vremena. Ako tome doda i veoma burna predanja meštana ovog kraja, o čudima iz Crkve svetog Luke koja se tu nalazi, priča postaje još dinamičnija.
Najzad, već je potvrđeno u istoriji da su Kelti nastanjivali Juhor, kao i da su ostavili u srpskom jeziku, kao zaostavštinu, nekoliko hiljada reči koje su veoma slične sa izvornim, velškim jezikom, a o čemu je vrlo upečatljivo pisala profesorka Ranka Kuić. Ona je navela da naziv Juhora vodi poreklo upravo iz keltskih vremena.
- Zaista, niko od meštana koje sam pitao odakle planina nosi ovakvo ime nije mogao da mi odgovori - nastavlja Matić.- I sada osećam da sam tek na početku ozbiljnog istraživanja koje ću svakako da nastavim s proleća.
Matić objašnjava da su brojni rođaci koje ima na ovoj planini, kao i meštani koji su odrasli u juhorskim selima, sa kolena na koleno primali priče o vračevima koji su ovde nekada živeli. Taj mit je jak, kao i brojni materijalni ostaci neke, nama nepoznate kulture.
- Nekada se ovde živelo drugačije. Pre, recimo sto godina, seljaci ne bi na sav glas pričali o ostacima grnčarije ili nečeg sličnog što bi pronašli, ako mu ne bi prepoznali svrhu. A toga je bilo. Kada bi kopali temelje za neku novu kuću ili proširivali groblje, nailazili su na predmete koji nikako nisu ličili na nešto što su koristili njihovi preci. Sada, kada je prošlo mnogo vremena, a neki se sećaju svega toga, meni hoće da otvore dušu i ispripovedaju kako je sve nekada izgledalo. A ja sam ubeđen da sam na pravom tragu, i da je priča tek predamnom. Odmah posle mene, ostatak priče će znati i čitaoci Trećeg oka. Posle ovog proleća i nastavka istraživanja, verujem - mnogo toga više neće biti isto.

DOBRA ENERGIJA
Matiću se sve okolnosti uklapaju u stvaranje slike o Juhoru. Pored Crkve svetog Luke, on kaže da su u okolini i značajni srpski manastiri Ljubostinja i Žiča, što ne može biti bez nekog "dobrog" razloga. Kaže da takva mesta, prosto, prikupljaju pozitivnu energiju. A da naši stari možda nisu najbolje "stajali" sa naukom, ali nisu bili ni toliko otuđeni od prirode, kao mi danas, pa su osećali mesta gde izvire "prava, pozitivna, duhovna energija".

0 коментара:

Постави коментар