Reklame


Ovu priču mi je ispričala moja pokojna baka po majci, koja je živela punih 88 godina...
Desilo se to u vreme oslobođenja od okupatora, neke 1945. godine. Na vlast su došli komunisti. Stariji ljudi, pogotovu oni koji su voleli prognanog kralja i držali se starinskih običaja, bili su nekako zbunjeni.
Ti mirni domaćini su se radovali, kao i svi, oslobođenju zemlje, slobodi koja je ponovo, posle teških godina, ponovo zakucala na vrata njihovih kuća. Nije bilo više policijskog časa, zamračenih prozora, upada policije u domove mirnih građana...
Došli su oslobodioci, novi heroji, koji su izdržali četiri godine krijući se po šumama, i glad, i smrzavanje, boreći se sa okupatorima na sve moguće načine. Ideolozi komunističkog pokreta su bili učeni da nema Boga, a članovi komunističke partije su morali da raskrste sa religijom i da se odreknu starih običaja koji su bili vezani za nju. Za njih Bog više nije postojao, morali su da zaborave crkvu i njeno učenje, a popovi su bili izopšteni iz novog društva i neretko maltretirani od strane novog poretka. Odlazak u crkvu je bio strogi prestup i jedna vrsta anateme za člana KP...
U malom gradiću, odmah po okupaciji, slušajući o komunizmu od pravih, prekaljenih komunista koji su sa oduševljenjem pričali o tome, jedna mlada devojka se naročito bila zainteresovala. Dopala joj se priča o jednakosti i ravnopravnosti svih ljudi, koja se provlačila kao najvažnija u komunističkoj ideologiji. Humanost je bila jednako važna, toliko da su mnogi bili spremni da žrtvuju sopstveni život za nekoga ko pati, gladuje i ko je potlačen, bez obzira na sve. Sve ovo je znala ova mlada i lepa devojka, učila je o žrtvovanju od svojih komunističkih drugova. Opčinjena pričama i nekim novim osećanjima, našla je nekako vezu i prijavila se dobrovoljno da sa partizanima ode na front. Dobila je uniformu, kapu sa petokrakom zvezdom, naučila je mnogo o disciplini, druženju, drugarstvu, odrekla se mnogih mnogih stvari koje je trebalo da se dese u njenim mladim godinama...
Ali, kako je vreme prolazilo, devojka se sve više menjala; postala je mnogo ozbiljnija i nikada privrženija svojim novim drugarima i ideologiji. Ranije, pre nego što je rat bio i počeo, sa svojim roditeljima slavila je sve verske praznike, svoju slavu, pomagala majci u spremanju oko iste i redovno odlazila u crkvu. Roditelji su je naučili, još kao malu, da se svake noći pomoli Bogu pred spavanje. Živela je bezbrižno, sa saznanjem da je Bog čuva, i nju i njenu porodicu.
Tokom tih poslednjih godina rata bila je vrlo mlada kada je ušla u vatrene okršaje sa neprijateljem i videla i upoznala smrt; njene drugarice partizanke hrabro su jurišale, bez straha, i ginule pred njenim očima. I ona sama, poneta idealima, jurišala je zajedno sa njima u borbama do poslednjeg čoveka.
Vratila se iz rata živa i zdrava, prekaljena u borbama, daleko zrelija i vidno starija; sa njenog lica nestao je onaj mladalački osmeh koji je odavao veselu devojčicu, punu života i radosti. Znala je danima da sedi zamišljena, kao da je muče mnoge dileme... Sećala se Božića, Uskršnjih praznika koje je slavila sa svojim roditeljima i njihovim prijateljima... Svega toga više nije smelo da bude, ona je sada komunista, razmišljala je, i sve će to od sada ignorisati.
Majka nije smela mnogo da priča sa njom o tome, jer je naišla sa njene strane na potpuno nerazumevanje. Pokušavala je da je odgovori od takvih stvari, molila ju je da ih poseti bar za verske praznike, pošto oni nisu želeli da raskrste sa običajima kojih su se pridržavali čitavog života, ali ona nije htela ni da čuje za to. Zabranila je čak svojim roditeljima da slave slavu ubuduće, i govorila im da upamte da Boga nema, da su ceo svoj život bili u zabludi i laži.
Stari roditelji bili su pretužni zbog ovakvog stava njihove kćerke, ali su nastavili krišom da slave slavu, plašeći se da ih kćerka ne grdi i da se ne zamere sa njom. Ćutali su, nisu mogli da shvate kako je došlo do toga da su počeli da se plaše svoje rođene kćerke...
Devojka je zamerala svojim drugovima i drugaricama zbog njihove vere u Boga, a njeni poznanici i komšije, koji nisu bili uz komuniste, počeli su lagano, u vreme praznika, da kriju svoju decu od nje. Svi su polako počeli da je ignorišu, jer su zbog takvih "grehova" mogli vrlo lako da izgube posao i službu, i da budu proglašeni narodnim neprijateljima.
Mnogi ljudi su samo iz straha za svoju egzistenciju postajali članovi KP, a partija nikada manje nije imala ''sluha'' za vekovno verovanje našeg naroda i običaje. Devojka je vređala ljude, bila je beskompromisna u svojim postupcima i neumerena u ophođenju sa neistomišljenicima.Tako je postala i omražena među ljudima. A onda se, nije prošlo mnogo vremena, ozbiljno razbolela.
Počela je da slabi na oči svojih roditelja. Nije se osećala dobro, iako su obišli mnoge lekare koji nisu nikako mogli da se slože oko dijagnoze. Naime, po završetku rata se kod boraca-komunista masovno javljala tzv. reaktivna psihoza, neka vrsta histerične reakcije na sve strahote koje su pratile rat. Lekari su mislili da se to upravo dešava i sa njom i verovali su da će to s vremenom polako prestati. Nisu joj mnogo pomogli. Roditelji su u svom velikom očajanju pokušali da je ubede da ide u crkvu, da porazgovara sa popovima i da se pomoli Bogu za svoje zdravlje. Nije htela da čuje za to, tog istog popa je vređala pred ljudima, baš kao što nije ''štedela'' ni crkvu. Još više se povukla u sebe. Legla je u postelju, i više nije imala ni snage da ustane iz nje. Od prelepe, mlade devojke pretvorila se u bledu i mršavu spodobu koja je jedva mogla da govori... I tako danima i nedeljama...
Jednog jutra, kada se probudila, zatekla je uplakanu majku kako sedi na njenom krevetu. Rekla je majci tiho:
''Majko, obećaj mi nešto, molim te... kada budem umrla, sahranite me u onoj beloj haljini koju sam najviše volela da obučem na dan naše slave... Sanjala sam noćas jednog mladog čoveka koji je polako ušao u moju sobu, seo na moj krevet i tužno me gledao. Interesantno, mama, ali nisam osećala ni bol, ni umor, u glavi su mi bile čiste misli. Setila sam se naše slave, naših Božića i Uskrsa, kako smo se radovali svemu tome i zajedno se veselili...''
Majka briznu u plač:
''Pobogu, dete moje, nećeš umreti, šta je s tobom, pred tobom je ceo život. Nemoj tako da pričaš, molim te...''
Devojka se jedva nasmešila.
''Ne pričam, majko, napamet, već znam, osećam to... taj čovek iz sna pitao me je zašto sam izgubila veru u Boga, i zašto se tako ophodim prema ljudima... htela sam da mu kažem da mi je žao, ali sam mu odgovorila, nešto kao da je bilo jače od mene, da Bog ne postoji. Gledao me je blago, očima punim neke čudne topline i tuge u isto vreme, i rekao naposletku da ne može da mi pomogne, da je moje vreme došlo. Zatim je polako ustao, pomazio me po ruci, i nestao tiho kao što se i pojavio. Kao da je noćas zaista bio tu pored mene, kao da to nisam ni sanjala... I još nešto: neka mi svi oproste, vi na prvom mestu, što sam bila takva kakva sam bila, i Bog ako može i hoće isto... i molim te, pozovi našeg popa da mi na grobu očita opelo. I reci mu... reci mu da mi je žao zbog svega ružnog što sam mu rekla...''
Prošlo je još nekoliko dana. Devojka je samo ležala,prestala je da priča sa svima.Gledala je u jednu tačku, očima punim suza. Njene usne, tanke i blede, jedva da su se pomicale, izgledalo je kao da čita neku molitvu bez prestanka... Umrla je na drugi dan Uskrsa...
Osvanuo je Đurđevdan, sunčan i prohladan, kako samo on zna da bude vetar je čarlijao na mesnom groblju. Na devojčinom grobu stajao je sasušeni venac od belih ruža, sa kojih su letele bele latice svuda okolo, poput nekih velikih pahulja, istih kojima se kao dete radovala na Badnje veče...
Dr Dragica Jovanović

Srebrnjaci iz rupca„Pa, valjda u svakom mestu postoji čovek sa sličnom životnom pričom. Samo, mi u malim mestima, poznajemo svakoga. Znamo ga od rođenja, a naši oci znaju i dela njihovih očeva, dedova, pradedova... sve do navrndede. Možda je zato sve tako jasno. Vi se u gradu i ne poznajete, a kamoli da znate šta je čiji deda il' pradeda činio. A, vi i nemate vremena da raspredate – mogu misliti: trči da zaradiš, trči da po pijaci potrošiš, gledaj dobro sve što kupuješ, da što bolje kupiš za svoje mukom zarađene pare... Mi ti to beremo u bašti, voćnjaku, hranimo našu živinu, stoku, ne bacamo ništa... e, a uveče kada se umorimo od posla, sednemo uz vatricu, pa uz koju čašicu raspredamo priče... Sve se zna. I ko je u selu najpametniji, i ko je domaćin, i ko je raspikuća, i ko je jadan pameću skrenuo, i zašto…“
Tiho, sporo, mereći reč po reč, k’o plašeći se da će se reči osvetiti ako ih ne izgovori kako treba, počinjao je priču deda Boža. Ima starina preko osamdeset, valjda ih i dožive jer je vazda sve natenane i sporo radio. I sve dok je vetar spolja donosio pahulje u prozore i vrata ložila se stara peć, koja je pomalo dimila, al' to je u polumraku, čitavoj priči, dodavalo mističnost.
„Evo vidiš kako po selu luta i za koru hleba moli, il’ teške poslove za neki dinar radi, ovaj naš Duba... više mu se ni pravo ime ne pamti... svi ga zovu Duba Rubac. A, otkud mu taj nadimak... priča se, otkad znam za sebe, za nadimak njegov i njegove familije. Nasledio je nadimak, k'o i grehe predaka. E, al' taj Duba nikada nikome ništa nije skrivio, a radi mučenik kako zna i ume, jer i nije bio dete sirotinjsko, pa da je morao sve da nauči da zna da radi... Rođen je bio, što s’ ono kaže, u svili i kadifi. Zapravo, otac i mati mu bili državni činovnici, a oni su nekad dobro živeli od plate. A, još su živeli i u zajednici... znaš kako, tu deda i baba, pa bogme i posluga, bogata kuća, imali su dosta obradive zemlje, pa kad dođe jesen, a ono... ima kukuruza, voća, vinograd pa ima i vina, a baš se i dobra rakija pekla.
Kuća, velika, u njoj Duba i roditelji, a u onoj niže dvorišta deda i baba. Baš se dobro živelo... pa još svakog meseca po dve plate u kuću. I tako, lepo je rastao mali Duba, jedinac... htedoše roditelji da ga daju u gimnaziju, pa na studije, sve po redu, pa da ga deda ženi... i dočeka praunuke – eh, moglo se i više praunuka tu roditi...
Al', sudba! Prvo je Dubi nešto stalno bilo mučno da ide u školu. Vazda je prič'o kako će preko mora i neke vode u Tursku... Onda poče i da zahteva razne stvari, pored toga što je najlepše popio i pojeo, verujem bolje od svih u selu. Malo-pomalo, al' mati primeti da se nešto dešava, da nešto nije u redu. S drugima je pričao lepo, normalno, al' ne dugo; razmeni reč-dve, pa šmugne nekud. A, u kući... strašno... sram ih je bilo da ga vode gdegod kod lekara. Sve je mislila, mladost-ludost... proći će ga. A godine su prolazile, najpre mu umre otac, u muci i čemeru što sin jedinac ne završi škole; nit' se prihvata posla na imanju, nit' njiva, nit' oranja... samo priča o lađama, tovarima zlata, blagu, sabljama... žureći po dvorištu, ulici, unezverenog pogleda, ne kupa se danima, niko ga ne interesuje, ma kakve devojke...
Oca Dubinog bolest neka od toga spopade, presamiti se i umre. Nije dugo bolovao. A deda je ostario, hteo je da sve preda unuku, al' vide i on da je đavo odn’o šalu. Dedu dokusuri to što mu sin pre vremena ode, što se ono kaže – prekoreda. Deda skopni od dvostruke tuge, pa se i on ubrzo pridruži sinu. Ostadoše baba i majka. Poče polako rasprodaja imanja, njiva po njiva. Opuste dvorište. Rasprodaše se mašine. Tanji se bogatstvo, k'o haljetak kad ga godinama nosiš. Sve tanje i tanje, rupe se vide. Za babu još beše kako-tako pristojna sa’rana.“
Ustade polako deda Boža, preturi par cepanica, tražeći najpodesniju da je založi, kako bi se najmanje zadržavala otvorena vratašca starog šporeta. Svaki sekund bespotrebno otvorenih vratašca značio bi novu količinu dima u prostoriji. I tako ložeći, nastavi polako svoju priču.
„A, kad mu majka ode u penziju, ostade sama u velikoj kući sa njim. Odatle se stalno svađa čula. Stalno je vikao na nju i tukao je, mučenicu, u nastupu besa il’ ludila, sve vičući na nju kako ga je ona upropastila i kako je ona kriva što se on nije oženio. Bože sačuvaj! Majka je jadna ćutala i trpela – plašila se da ga prijavi, a i kako da ga prijavi – ej, "svoje se meso ne jede"... Da ga slučajno ne smeste u ludnicu, il’ još gore, u zatvor.
'Sramota, sramota', govorila bi nepovezano, prste kršeći i brišući oči još vlažne od suza, ako bi je iko priupitao šta se to dešava. E, a kada oni dinari nisu više nikako vredeli – tada je rasprodala goblene, jer je zlato davno zamenila za džak brašna, šećera, koju kantu masti... U hladnim, praznim sobama se zimi više nije moglo izdržati, drva koja su imali davno su izgorela. Šta je mogla, bežeći od nemaštine, od teške naravi il ludila svog sina, bežeći od gladi, skloni se u jedno prihvatilište za stara lica... al' ne prođe ni tri nedelje, a ona umre.
I tako, Duba osta sam sa svojim golim zidovima, oborene drvene ograde koja nekad beše ponos njegovog dede, a na kojoj se kasnije grejao, bez kapije, kreveta i šupe za drvo. Spava sada po tuđim šupama, neobrijan, neočešljan, krmeljiv, nastavlja dan, i u istim ritama u kojim je sinoć počinuo, jutros je osvanuo.
Eh, kako je do toga došlo, priča se, šapuće se, mada to više nije ni važno – jer nema nikoga da molitvom, žrtvom il otkupom ispravi učinjeno... Njegov je deda odnekud iz nekih kamenjara došao, s mora valjda, bežeći od Usuda. Pričalo se, da je u onom kamenjaru, dedin pradeda, neki zulum nad mladim dečkom učinio, da je sabljom na dečake nasrtao i u rubac, kojim je sablju od krvi brisao, srebrnjake otete vezivao. Behu oni ponosni na plen i junaštvo tog navrndede i priče su o tome raspredali, al' ne behu svesni da se greh prosute krvi i sedam kolena može ispaštati i da se ne zna ko će to svojom glavom platiti. Ma, sedmog kolena neće ni biti, niti je navrndeda Dubin znao da će loza da mu se osuši a ime da zatre, da će ostati samo to nesrećno - Rubac.“
Vera Rozalija


Pločice

U mom selu, u bačkoj ravnici, selu sličnom većini vojvođanskih sela, seoska ambulanta je sagrađena na temeljima srušene katoličke crkve. Vandalski čin rušenja građevine, koja je prkoseći vremenu stajala vekovima na tom mestu, odigrao se u drugoj polovini četrdesetih godina dvadesetog veka. Tih godina je sprovedena kolonizacija stanovništva iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore u delove Vojvodine iz kojih je prethodno iseljen nemački živalj koji je sarađivao tokom Drugog svetskog rata sa okupatorom. Došljaci su naselili napuštene kuće i doneli svoje običaje. Kako je to bilo vreme u kome je vera bila zabranjena, nekome je zasmetalo to visoko zdanje sa zvonikom koje se nalazilo u centru sela. U roku od nekoliko dana ono je srušeno. Iz tog čina, koji danas svi osuđuju, proizašla je priča koja govori o bahatosti čoveka koji nije imao veru i kazni koja ga je za života našla.
Naime, jedan od ljudi koji je među prvima učestvovao u rušenju crkve je bio i Simeun. Doselio se iz Crne Gore sa svojom porodicom, koju su činili samo supruga i kćerka, krajem četrdesetih godina prošlog veka. Uselio se u jednu od najprostranijih kuća i kao učesnik NOB-a koristio sve privilegije koje su u to vreme postojale. Prilikom rušenja katoličke crkve svidele su mu se pločice koje su bile na podu tog zdanja i poneo ih je svojoj kući. Podove u svojoj kući je popločao njima...
Narednih godina žena mu nikako nije mogla ponovo da ostane u drugom stanju. U očajanju iz tog, a možda i nekih drugih razloga, počeo je da svraća u seoske krčme i da pije. Došlo je i vreme kada mu se kći jedinica udala. Njena majka, Simeunova žena, nedugo potom preminula je posle duge bolesti i on je po kćerkinom odlasku ostao sam u kući sa pločicama iz crkve. Nije bio pri svesti, omamljen alkoholom, kada su mu javili da je dobio unuka. Potrčao je poslednjim atomom snage da vidi dete, a njegova uplakana kći je sedela na ivici kreveta i stezala u rukama veliku belu maramu u koju je dete, koje je glasno plakalo, bilo umotano. Pružila je ocu svog sina, glasno plačući. Dete je imalo kose oči i mali nos. Simeun ga je u čudu gledao. Njegova kćerka je prošaputala da su joj u bolnici rekli da njena beba ima Daunov sindrom. Otac je vratio unuka u kćerkine ruke i otrčao u svoj dom. Sledećeg jutra su ga našli mrtvog na podu popločanom pločicama iz srušene, dve decenije ranije, crkve. Srce mu nije izdržalo. Simeunovu kći je suprug dvadesetak dana posle tastove smrti, sa detetom, isterao iz kuće i zatražio razvod. Ona se vratila u napuštenu očevu kuću. Nedugo potom njen bivši muž i otac njenog deteta ponovo se oženio i kasnije dobio dva sina. Proterana i obeležena svojom nesrećom, Simeunova kći je godinama živela u kući popločanoj pločicama iz crkve, čuvajući svoje dete, koje je samo malo bilo drugačije.
Živeli su u tišini, izdržavajući se od zemlje koju je davala u arendu. Njen sin je umro pre petnaestak godina. Nedugo potom nesrećna žena je preminula. Kuća u kojoj je odrasla i živela, od strane nekih daljih rođaka data je na prodaju. I dan-danas stoji urušenih zidova i niko ne želi da je kupi. Kažu da pločice još uvek neokrnjene stoje u njoj. Kada prepričavaju Simeunovu sudbinu, seljani za sve zlo koje ga je snašlo krive čin u kom je on aktivno učestvovao - rušenje crkve i stavljanje pločica iz tog zdanja u svoju kuću. Ovde ću samo napomenuti, nešto možda nevažno za ovu priču, da je pravoslavnu crkva u selu pošteđena vandalizma, a njena vrata su širom otvorena tek pre petnaestak godina. Što se tiče temelja crkve na kojima je, kako sam na početku već rekla, sagrađena zgrada ambulante, i taj temelj kao da vuče neku nesreću. Naime, u selu se lekari zadržavaju jako kratko, tako da se godinama menjaju kao da niko od njih ne želi da tu dugo ostane. Dođu i posle par meseci odu, kao da ih nešto tera da napuste tu građevinu. A bolesnih je sa godinama sve više...
Slavica Mršić-Petrović

0 коментара:

Постави коментар