Reklame


Persona non grata: Neću doći u Srbiju jer se osećam nepoželjno. Mnogi prete meni i mojoj porodici. I ako bi imali priliku da nas povrede, učinili bi to.
Rediteljka i scenarista filma „U zemlji krvi i meda" Anđelina Džoli u ekskluzivnom intervjuu za list Press rekla je da njen film nije uperen protiv Srba već je kritika međunarodne zajednice i da bi volela da razgovara sa našim političarima o tome kako da pomogne ne samo regionu već srpskom narodu posebno. Anđelina je rekla da bi došla u Beograd, ali da se ne oseća ni sigurnom  niti poželjnom.

- Da se ja pitam, došla bih sutra prvim avionom. Hteli smo da dođemo, ali nismo dobrodošli. Nije toliko reč o tome da li se ja osećam dobrodošlo već ljudi ne žele da me vide, uzrujani su. A ja ne želim nikoga da uznemiravam. Mesecima smo se dogovarali sa srpskim glumcima da dođemo i da se naša deca igraju zajedno, ali sada ima previše agresije, posebno prema meni.

Rade Šerbedžija je ispričao razgovor sa jednom konobaricom koja vam je poručila da dođete u Srbiju jer, iako vi nas ne volite, mi vas ne mrzimo. Šta biste joj poručili?
- Da, preneo mi je te reči. Ali veoma bi mi bilo drago da dođem i naravno da vas volim. Ovaj film nije protiv vas, već protiv međunarodne zajednice koja nije reagovala na vreme. Recimo, glavni lik, glumi ga Goran Kostić, nosi puno humanosti u sebi, lik koji tumači Rade Šerbedžija jako voli svog sina. Ja volim Srbe, jako volim vaše glumce, posebno sam želela da oni budu uključeni u film.

Zašto?
- Jer sam želela da pronađem balans u ovoj priči. Nisam htela da čujem samo ljude iz Bosne šta se dešavalo. Želela sam ljude iz Hrvatske takođe, Srbije, da svi sednemo i razgovaramo. Ako ih nešto uznemiri, da to isečem i bacim iz filma. 

U završnoj sceni glavni lik Danijel ubija Ajlu, ženu koju voli, jer ga je izdala, predaje se mirovnim snagama i plačući ponavlja „ja sam ratni zločinac". Koju poruku ste time želeli da pošaljete?
- To je prenaglašena dramska interpretacija, nije dokumentarac. Čula sam da su se neki ljudi dobrovoljno predali Haškom tribunalu. Da ju je Danijel ubio i da nije reagovao, to bi bilo teško objasniti, to bilo bi jako loše shvaćeno, kao hladnokrvno ubistvo. A to je metafora: na različite načine svi smo žrtve. Iz dubine srca želim da verujem da je ljudima koji su učestvovali u svemu žao zbog toga. Niko se ne oseća dobro kad završi kao Danijel. Volela bih da mladi ljudi u Srbiji ne shvate kao da je upereno protiv njih. Ne želim nikog da povredim, ovo je samo film o ljubavi, o onome što se dešavalo, a kritike su upućene isključivo međunarodnoj zajednici.
Poruka Film „U zemlji krvi i meda" kaže da smo na različite načine svi žrtve

Mislite li da je međunarodna zajednica izvukla pouke iz rata u bivšoj Jugoslaviji?
- Srećem se sa mnogim ljudima iz različitih zemalja, ministrima, političarima, i oni su mi govorili da osećaju odgovornost. „Stidim se što nismo to znali, stidim se što moja zemlja nije dovoljno pomogla - to sam čula od mnogih ljudi. Sve se to dešava širom sveta i možda će ovakve stvari pomoći da intervenišemo na vreme.

Ali ljudi iz tih zemalja obično zamrze Amerikance baš zbog strašnih posledica koje ta intervencija ostavi?
- Sve zavisi od tipa intervencije. Nije to najbolji način rešavanja stvari, pre svega treba sprečavati tragedije. Rat u Bosni je mogao da bude sprečen i pre nego što je započeo. Intervencija treba da bude poslednja u nizu rešenja. 

Bili ste na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Da li znate šta se sada tamo dešava?
- Ja nisam političar, ja sam humanitarac, i tamo sam srela mnoge raseljene ljude, bez krova nad glavom, njihove porodice u jako lošim uslovima, smrzavali smo se. Znam da sada postoji granica sa Srbijom, ali ne znam dovoljno, mnogo se toga desilo. Pretpostavljam da je mnogo bolno za vas. Volela bih da više saznam o tome i da postoji prilika da porazgovaramo o svemu.

Da li ste čuli da mnogim glumcima prete u Srbiji zbog načina na koji ste nas prikazali u filmu?
- Znam da mnogim vašim glumcima prete, Nikoli (Đuričku) i Milošu (Timotijeviću). To je užasno, to je zločin, jer oni su dobri ljudi, nisu loši samo zato što su se pojavili u jednom filmu. Način na koji pričaju o Srbiji, porodici, prijateljima, čini ih velikim, divnim ljudima. I oni su za mene ono što je Srbija. I ako me pitate zašto se ne osećam poželjno u Srbiji, to je zbog tih pretnji. Kad sam rekla Bredu (Pitu) da želim da idem, on mi je rekao: „Kako ćeš kad ti prete?" Mnogi prete meni i mojoj porodici. I ako bi imali priliku da nas povrede, učinili bi to. 

Da li je tačno da ste se nedavno rasplakali zbog informacija iz Srbije?
- To me sve povređuje jer imam prijatelje Srbe. Nadam se da će ljudi pogledati film i da će videti ljudsku stranu. Želim da pomognem Srbiji, da radim sa vama na novim projektima, na građenju budućnosti, škola, umetnosti... I ako mi dozvole, zaista ću vam biti veoma dobar prijatelj. 

Pre dva dana ste poručili Emiru Kusturici da snimi film o srpskim žrtvama, a on vam je odgovorio da može samo da snimi film o američkim žrtvama u Avganistanu.
- On može da napravi film o bilo čemu što želi na ovom svetu. Možda je i napravio film o tome šta se dogodilo srpskom narodu.

Da, napravio je film „Život je lep", o ljubavi Muslimanke i Srbina.
- Film „Crna mačka beli mačor" je sjajan i sigurna sam da me razume kao reditelj. Naravno da treba da uradi tako nešto ako želi. Ali ne da bismo bili jednaki neprijatelji. I mislim da već ima filmova o Avganistanu. Ja već pišem scenario za jedan.

Neke scene iz vašeg filma podsetile su me na „Lepa sela lepo gore" Srđana Dragojevića...

- Ja obožavam „Lepa sela", to mi je omiljeni film. Volela bih da radim sa njim, ponudila bih mu posao. Čula sam i za „Paradu", verujem i da je to fantastičan film.

Znate da film neće biti prikazan u Republici Srpskoj?
- Imaće tajnu projekciju i to je fantastično. Znam da su zabranili i to je strašno.

Šta biste na kraju poručili srpskom narodu?
- Pomozite mi da shvatim, da naučim kako da vam pomognem. Pomozite mi da govorim o onome što se desilo srpskom narodu, ali na tome moramo da radimo zajedno. Pružite mi šansu. Volela bih da dobijem priliku da pričam sa vašim političarima, zašto ne i sa Borisom Tadićem.

Specijalno iz Berlina: Zorica Marković

0 коментара:

Постави коментар