Reklame




Mnogi će reći da se o Ceci sve zna, drugi da je ona velika tajna i da se o njoj zna samo ono što je ona želela da se zna. Njeni fanovi dobro znaju i sitne, gotovo nebitne detalje iz njenog života.
Rođena je u selu Žitorađa 14. juna 1973. godine kao Svetlana Veličković, od oca Slobodana i majke Mire.
Do Cecinog pojavljivanja za Žitorađu skoro da niko nikada nije ni čuo. Selo kao i svako drugo u južnoj Srbiji, jedna škola i dve kafane, tako otprilike.

Mama Mira bila je seoska učiteljica, otac Slobodan mašinbravar, kasnije predsednik opštine Žitorađa i politički funkcioner. Sestra Lidija mlađa je od nje jedanaest meseci.


Svetlana je rano detinjstvo provela, kako je kasnije govorila, tipično za sve devojčice sa sela. Ni bolje ni gore.
Oni koji Cecinu karijeru prate s izuzetnom pažnjom i strašću, barataju podatkom da je Ceca progovorila već sa šest, a prohodala sa samo devet meseci. Bila je, kažu, napredno dete.

Pred publikom je prvi put zapevala kada je imala samo pet godina. U pitanju je bila neka seoska priredba. Niko od prisutnih u lokalnom domu kulture nije očekivao „tako zreo nastup“. Sve ih je oduševila Mirina i Slobina mala.
Bilo je, međutim, situacija u Cecinom detinjstvu kada njena porodica baš i nije plivala u sreći i blagostanju. Pasionirani biografi navode i sledeći podatak: vraćajući se s priredbi iz susednih sela, neretko se dešavalo da Cecina majka ostane bez para za autobusku kartu. Ceca je kasnije s ponosom govorila o tim danima siromaštva i priznavala da je zbog toga ponekad i plakala…

Zbogom školo

Bila je dobar đak u osnovnoj školi, ali pošto joj se karijera pevačice, a ubrzo i velike zvezde rano dogodila, napustila je školovanje.
Njen razredni starešina u školi u Žitorađi često je govorio „da će od ove male biti nešto“.
I pored toga što je bila solidan đak, Ceca posle završetka osmog razreda napušta školovanje. Nisu pomogle ni molbe majke, prosvetnog radnika, da ipak završi i srednju školu, pa da onda radi šta hoće. Karijera je bila preča i jača. Mnogo godina kasnije Ceca je vanredno završila Srednju veterinarsku školu, odsek: tehničar svinjarstva.
Ceca je kasnije isticala da je uvek želela da bude pevačica ili glumica. Govorila je:

–Stalno sam se ogledala kada sam bila devojčica, i mama mi je govorila da ću morati da se udam za čoveka čija će cela kuća biti u ogledalima. Dok sam bila mala, maštala sam da budem poznata pevačica, stalno sam bila ispred ogledala, zamišljala mikrofon i pevala.

Kasnije su joj i oni koji je ne vole priznavali da je imala poseban osećaj za medije, da ih je „kupovala“ svojom neposrednošću, „dečjim osmehom“, iskrenošću... Tako i kada su joj „spočitavali“ uticaj na mlade kada je već „narasla“ u fenomen, iskreno i bez osećaja krivice, govorila je:

–Nemam vremena za knjigu, pozorište, operu, volim da pratim modne časopise, prosto se razbolim kad vidim koliko dobrih modela ima. Ja sam zaljubljenik u garderobu, cipele, dobru šminku, to me nekako oduševljava.

Prva prelomna godina

Svetlana –Ceca Ražnatović imala je nekoliko prelomnih godina u svom životu. Jedna od njih je 1987.
Imala je tek 14 godina kada je u njen život, priča kaže, sasvim slučajno ušao harmonikaš, kompozitor i aranžer novokomponovane narodne muzike Mirko Kodić. Za „Blic Puls“ on danas priča:

–Ja imam kuću na moru u mestu Utjeha u Crnoj Gori. To je malo mesto između Ulcinja i Bara i svake godine tamo letujem. Te davne 1987. Ceca je letovala sa roditeljima u Utjehi. Jedno veče zapazio sam devojčurka, gotovo devojčicu, u jednom restoranu. Nije tamo nastupala za novac, već bi otpevala poneku pesmu kada bi joj stariji i iskusniji pevači to dopuštali. Odmah sam u njoj prepoznao talenat, što je ona u godinama koje su sledile i dokazala. Dobro je pevala, imala je „ono nešto“ što je neobjašnjivo, a što moraju da imaju zvezde. Ona ima specifičan vokal, seksi hrapav, puno južnjačkog ritma u sebi. Razgovarao sam sa njenim roditeljima i pozvao je da dođe u Beograd. Oni su pristali, a ona se baš radovala. Kao dete, što i jeste bila.

–Sve ostalo je istorija –kaže Kodić. –Odveli smo je, pokojni Doca Ivanković i ja, u PGP RTB da snimi svoju prvu ploču. Ni dinara nisam uzeo za to.

  I tako je počelo

Usledio je legendarni „Cvetak zanovetak“, za koji je tekst napisao Doca Ivanković, a muziku i aranžman Mirko Kodić. Tom pesmom Ceca je pobedila na sarajevskoj „Ilidži“ i dobila prvu nagradu publike, što je bilo njeno prvo „veliko“ pojavljivanje u javnosti.
Na početku karijere Svetlana Veličković uživala je gostoprimstvo porodice Kodić, Mirka i njegove supruge Vesne.

–Na festivalu „Ilidža ‘88“, kada sam zakoračila na veliku scenu –pričala je Ceca –nastupila sam u haljini koju mi je pozajmila gospođa Vesna. Učila me je da se šminkam, češljam, kako da se ponašam…

–Nisam imala ni 14 godina. Znala sam da mogu i da znam da pevam i da me ništa na ovom svetu neće sprečiti da stignem do cilja. Pomogli su mi, to ne smem i ne želim da zaboravim, Mirko Kodić i Dobrivoje Ivanković, posebno Doca, koji je u to vreme bio urednik za narodnu muziku u PGP-u RTB.
Ni mnogo godina kasnije, kada su im se putevi udaljili i kad je Ceca dohvatila vrhove najveće popularnosti, nije zaboravila na čoveka koji je zajedno sa Mirkom Kodićem udario temelje njene uspešne karijere:

–Doca Ivanković je od početka žudeo da od mene stvori originalnu pevačicu koja neće robovati tada trendovskom flertovanju sa istočnjačkim tonovima. Hteo je bukvalno da pronađe neki „Ceca stil“, pravac po kojem će me prepoznavati i na svu moju sreću u tome je uspeo –govorila je Ceca, naglašavajući da je gospodin Ivanković u to vreme bio njen drugi otac, a kasnije jedan od najboljih prijatelja.

Uživala u pažnji momaka

–Čini mi se da ja nikada nisam bila devojčica. Već u prvim nagoveštajima puberteta htela sam da budem žena. Iako su me kasnije novinari nazvali „devojčicom iz Žitorađe“, ja to, verujte, nikad u pravom smislu reči nisam ni bila. Nisam to ni htela. Valjda zbog toga što sam nestrpljiva u želji da što pre dođem do cilja, stalno sam žurila napred. Želela sam da se dopadnem svima. Nosila sam minić, dubok dekolte, uživala u pažnji momaka, koji su me proganjali od najranije mladosti i pogledima „milovali“ gde god da se pojavim –pričala je Ceca.

–Uvek sam se družila sa starijima. Čini se da sam stalno žurila, želela napred, brže. Jednostavno, prerasla sam i svoju generaciju iako se nikada nisam odrekla vršnjaka iz Žitorađe. I sada kad odem kući, nađem se sa starim drugarima. Posedimo, popričamo, popijemo kafu i siti se ispričamo.

Miki prekretnica

Godinu dana posle nastupa na „Ilidži“, u junu 1989. godine, pred njen rođendan, što će kasnije postati pravilo kojeg će se držati, Svetlana Veličković snima drugu ploču. Zvala se „Ludo srce“, a glavni hit bila je pesma „Lepotan“. Predstavnici medija tada pišu da je „ prava novokomponovana pevačica“, da je „lepa i doterana, da ima najlepši osmeh na svetu“, a da, „dok ćuti, izgleda kao najpitomija orhideja“. Sledeće godine, bilo je to (ponovo u junu) 1990, Svetlana Veličković snima i treći album, koji se zvao „To, Miki, to“!

Naslovna pesma postala je veliki hit i konačno je Cecu progurala u prvoligašku postavu vladajuće narodnjačke hijerarhije. Album je za dva meseca prodat u 360.000 primeraka. U njenoj izdavačkoj kući zadovoljno su trljali ruke, a osim naslovne pesme sa trećeg albuma, kod publike su dobro prošle i pesme „Pustite me da ga vidim“, „Drugarice, prokletnice“, „Kupuj, majko, cipelice“.

Radio i TV stanice, organizatori koncerata i nastupa pohrlili su da ostvare kontakt sa nadolazećim pevačkim čudom od deteta. Stigli su i prvi honorari, tantijeme od prodatih ploča, intervjui...

Prvi poznati dečko

Ceca je od trenutka kad se zadevojčila pokazivala sklonosti ka problematičnim i opasnim tipovima.

Jedini izuzetak, kako kažu oni koji je poznaju, napravila je na samom početku svoje zavodničke karijere, i to sa fudbalerom Crvene zvezde Vladanom Lukićem. Slike ovog para kako posećuje kuću roditelja sportiste u Sopotu, krajem osamdesetih, preplavile su domaće medije. Lukić je bio prvi Svetlanin poznati dečko. Upoznali su se na jednoj Zvezdinoj večeri i počeli da se zabavljaju. Romansa nije dugo trajala. Lukić je posle „završene ljubavi“ sa Cecom izjavljivao: „Ceca –to je bila dečja igra i završena je. Ona je pevačica među prve tri na estradi. Njene greške veće su od njenih dobrih osobina. Upoznao sam je kada sam imao osamnaest godina, a ona petnaest. Razgovarali bismo po pet sati telefonom. Pogodila mi je žicu. Nisam bio zaljubljen. Voleo sam je, ali nije bila iskrena“ (TV Revija 1993).

Deset godina kasnije Lukić je „ublažio“ svoj stav kada je govorio o Ceci, i rekao da joj je bio iskreni prijatelj i da mu je mnogo žao što je „ona žrtveni jarac“ i „da nije zaslužila ništa od toga što joj se trenutno dešava“ (u tom momentu Ceca je bila uhapšena u akciji „Sablja“). Razdvojili su se jer ga je, kažu, Ceca nadjačala.
–On je dečko koji nije meni dorastao. Ja sam devojka koja voli da se neko sa njom bori. A on se samo predavao i povlađivao mi –govorila je tada ova vrela južnjakinja.
Vladan Lukić ostaće njen jedini momak koji ni na koji način nije kontroverzan, odnosno momak za koga se tačno zna čime se bavi.

Posle njega, ispuniće sama sebi još jednu želju –opasni momci, koji su je oduvek privlačili, postaće njen život i umnogome ga odrediti. Poznanstva, druženja i ljubavi sa kontroverznim momcima puniće novinske stupce, a ona tada nije još ni punoletna. 

Posle Vladana Lukića, kratko je bila u vezi „žestokim momkom stare garde“ Vladanom Bojovićem zvanim Amonijak, koji je likvidiran 1992. godine. Ubrzo, sebe je pronašla sa zvezdarskim „tvrdim momkom“ Dejanom Marjanovićem – Šabanom, koji je izrešetan 1996. godine ispred svoje kuće na Zvezdari. Dok su bili u vezi, zaljubljeni par često je mogao da se vidi u popularnom beogradskom klubu „Bojan Stupica„. Ni Šaban nije uspeo da ukroti Svetlanu Veličković. To je jednom i priznao: „Nisam više mogao da izdržim. Tri meseca me je znojila!“
Prvi nestanak

Devedesete su svakako, deo one strašne istorije Balkana, u kojoj svako od Cecinih obožavalaca, i onih koji to nisu, ima ličnu priču, punu straha, mržnje, zabluda, nade. Oni koji je ne vole kažu da su te devedesete bile idealne da se pojavljivanjem „Cece nacionale“ masama skrene pažnja sa sopstvenog rastućeg primitivizma. Cecu koja je uspela, u stvari su počeli da poštuju oni koji su galopirajuće propadali. I nikako nisu videli uzrodično posledičnu vezu. Jednostavno ljudi su počeli da obožavaju nedostižno, da stvaraju sebi idola. Neki socio-kulturološki analitičari, koji se ne boje za sebe da kažu da imaju i izvesnu vrstu paranoje, govorili su „da nam je ceo turbo folk serviran odozgo“ (pa sa njim i Ceca), kažu da su devedesete bile kao napravljene da nam stvore osećaj dolaska jednog novog doba, lepšeg, srećnijeg, ružičastijeg, sa Srbijom od Karlobaga do Virovitice, i kao da su nam spremali teren za dolazak naše folk kraljice, srpske majke Svetlane Ražnatović.
Svetlana za takve komentare nije marila, već je hitala ka tronu srpske estrade na kojem se i danas nalazi, bez premca.

Početkom devedesetih novinari su o njoj pisali i ovakve tekstove: „Ona je harizmatična, prava zvezda, ima držanje, stav, erotiku provlači i njen promukli, gotovo mistični glas koji kao da dolazi iz nekog nepoznatog sveta koji obećava zadovoljstvo, ali i plaši tajanstvenošću. Svetlana ima nedefinisani magnet koji privlači mase“.
Nizali su se koncerti, uspešno prodavani albumi, ona je bila sve popularnija i obožavanija. Počela je da postaje idol, devojčice su je kopirale, bila je jedna od njih, jedna od onih običnih provincijalki koja je dostigla vrh. A na vrhu je sve. I lepa garderoba i kola i novac i slava… Njen osamnaesti rođendan proslavljen je spektakularno, u restoranu STB-a. Sevali su blicevi, pozivnice je dobilo pola Beograda. Svetlana je blistala.

Osamnaestogodišnjakinja na tronu estradnog Olimpa. Međutim, Ceca je vrlo brzo, kako to obično biva, osetila i gorak ukus slave i bogatstva.

Na vrhuncu slave Ceca je jednostavno nestala. Mediji su poludeli. Utrkivali su se u tome ko će objaviti „pouzdaniju“ vest o tome gde je naša nacionalna zvezda i šta radi.
 
Misteriozni nestanak

Tekstovi koji su tih dana objavljivani ( 1991.) nisu bili nimalo afirmativni po ovu mladu pavačicu. Optužbe su bile ozbiljne, tekstovi puni mržnje. To će joj se događati još nekoliko puta u životu, pa i danas. Pisalo se „da su je naši gastarbajteri bojkotovali jer ih je izdala“, jedni su govorili da je pevala za „zelene beretke“, drugi da je u Švajcarskoj pevala sa Halidom Muslimovićem na koncertu gde je na ulaznicama stajalo „Srbima ulaz zabranjen“, potom su krenule priče da u tašni nosi muslimansku zastavu, jer je sarađivala sa braćom Esom i Harom Samardžićem. Neke estradne glavešine izjavljivale su da je uvek igrala dvostruku ulogu, poput najčuvenije špijunke Mate Hari, pa je šijunirala i za Srbe i za Muslimane“. Kada se „čaša prelila“ Ceca se oglasila u medijima. „ Otišla sam u Švajcarsku iz Beograda kada sam se osetila prezasićenom estradom i umornom od svega“, pričala je tada ona.

- Otišla sam šest meseci pre nego što se ovaj užasni rat u našoj zemlji razbuktao. Pisali su da roditelji ne znaju gde sam, ali ja sam sa njima stalno bila u kontaktu. Moji roditelji su bili prinuđeni da isključuju telefon, zaključavaju kapiju i drže spuštene roletne. Patila sam zato što je pisalo da pevam samo za Muslimane, i da zarađeni novac šaljem za kupovinu njihovog naoružanja“ (1.jul 1993,TV Revija). Uvek je bila strastvena u svemu što radi, pa I kada voli. Tako je tada izjavljivala o svojoj ljubavi sa Harom Samardžićem :„Kukavice. I ko to ima pravo da mi sudi i određuje koga ću u životu da volim? Ja sam svog čoveka Haru (Muharema Samardžića, nekadašnju fudbalsku zvezdu banjalučkog „Borca“ ) zavolela pre nego što je počeo rat, i zar je trebalo da se raziđemo zbog toga što moju vezu ne odobravaju novine i kolege?“

Ceca je dok je živela u Švajcarskoj bila u emotivnoj vezi sa Muharemom Harom Samardžićem. Ovde su joj to mnogo zamerali a ona je branila tu ljubav kako se to samo radi sa 20 godina. Međutim, život piše romane, pogotovu u „Cecinom slučaju“. Mnogo godina kasnije (I to je jedino njegovo pojavljivanje u medijima) Muharem Haro Samardžić komentarišući glasine i pisanje nekih srpskih medija, („Nacional“ 17. April 2002) da je imao nameru da digne u vazduh halu u kojoj je Ceca pevala na tadašnjoj svojoj evropskoj turneji, on kaže: „To je sve poteklo od menadžera Rake Marića, vidim da on mene tretira kao nekog šovinistu, vređa me.
Njegova sreća je što je to izjavio tamo u Srbiji…Muharem Samardžić je kako kaže, sa Svetlanom, tada Veličković, bio u vezi dugo, skoro tri godine, I dodaje da „ga ona ne interesuje, I da ne želi da se vidi sa njom. „Bože sačuvaj, to je žena koja mi je mnogo zla nanela. Ja sam za vreme rata završio u logoru, mislim, zahvaljujući njoj. Mislim da je ona učestvovala u tome. To sam kasnije saznao I to je istina, tvrdio je tada Muharem Haro Samardžić.
Tada po Evropi, Svetlana je dobro zarađivala.

Sramota me je da kažem koliko zarađujem, dok moja majka učiteljica, u Srbiji radi za 25 maraka, ja za jednu subotu I nedelju zaradim 7000 maraka. I to lako. E sad, mnogo zaradim, ali I mnogo potrošim. Provodim se , idem u skupe restorane, kupujem skupu garderobu. Zavitlavam se. Volim burno da živim. Sve potrošim I onda dođem kod keve da tražim lovu. Normalno, prethodno dam svojima. I sestri. Sve što je Svetlana tada izjavljivala, kao „da ima neku posebnu težinu, sudbinsku notu“, kao da to nisu bile izjave dvadesetogodišnje devojke. Tako I kada kaže koji je njen tip muškarca, sada ima neku drugu konotaciju.

Moj tip je tip koji bi umeo da udari šakom o sto. Koji bi bio pravi frajer. Koji ima svoj stav. Volim čvrstu mušku ruku, ali ne volim da mi neko naređuje. Pa tako, u stvari, ne znam šta hoću, pričala je Svetlana Veličković. Kada su je pitali da li razmišlja o deci Ceca kaže:

-Volela bih blizance. Dva sina potpuno ista. Sve volim duplo. I sve mi je malo. Imam gladne oči. Rekla sam već da ima neki đavo u meni što me tera na svašta, I neki anđeo koji me čuva, pa verujem da će sve biti dobro.
Čini se da Svetlana nije ni mogla da pretpostavi da će njena karijera trajati ovako uspešno I dugo, niti je „mogla da sanja“ šta će joj sudbina sve doneti. Kada je odgovarala na pitanja o karijeri sa 20 godina je rekla:
- Radiću nešto vezano za muziku, medije, sa puno, puno ljudi oko sebe. U četiri zida sigurno neću biti , (nije ni slutila da će joj naredna decenija doneti samicu u Centralnom zatvoru), tada bih umrla. Mršavljenje od 10 kilograma I šišanje „na kratko“, koji su usledili rasplamsavali su priče. O tome drugom prilikom.

ZLA KOB CECE RAŽNATOVIĆ?
Kao i u svakoj španskoj seriji, ili u Holivudskom zapletu, svejedno, u Cecinu biografiju upletene su „nerazješnjene“ misteriozne, nasilne smrti njenih bližnjih.

- Seljani Žitorađe posebno veruju da njihovu voljenu Cecu, „koja je uvek pomagala selu“ prati neka zla kob, neke nečestive sile:“ Svake zime Ceci umre neko blizak. Prvo joj je deda poginuo od struje, pa joj ubiše muža. A sada I baba Velika Veličković nastrada uoči samog Svetog Nikole 2001. Ugušila se od dima, kaže jedna od starijih stanovnica Žitorađe, Nedeljnom Telegrafu, koju su novinari našli u kafani „Srbija“. „Kao da je prati neka zla kob“, pričala je 2001. jedna Žitorađanka.

- Deda Čedomir Veličković strdao je u zimu 1999., kada je u plastičnom lončetu kuvao kafu za sebe I suprugu Veliku. Kažu da je Čedu ubila struja jer je mešao kafu metalnom kašičicom. Neki kažu da je baba Velika „držala“ vatru, pa joj je ispao žar, zapalio patos, a onda I kuću. Drugi opet tvrde da joj je iz ruku ispala cigareta. Pušila je kao Turčin. I naša Ceca mnogo puši, (u međuvremenu Svetlana se oslobodila ovog poroka), tu je izgleda na babu, a I lepa je svi pričaju na baba Veliku, ista baba kad kad je bila mlada. Na sahrani je bilo celo selo, bile su I Ceca I njena sestra Lidija. Kako I da ne budu, kad ih je baba Velika odgajila“, pričala je te 2001. starija stanovnica Žitorađe.

Ovih dana Svetlana Ražnatović je ponovo u žiži medija. Tekstovi koji izlaze o njoj su zbunjujući I zapanjujući, govori se o njenoj umešanosti u ozbiljna krivična dela. Nagađa se. Šuška. Komeša. Kuva. Neki kažu da su optužbe ovoga puta najozbiljnije. Ceca se ne oglašava. Nacija isčekuje. Priča se nastavlja. Priča o ženi koja u sebi „miri Žitorađu I Vog“, „ Egzit I Guču“, koja miri I razdvaja dve Srbije, čije postojanje neki negiraju, a drugi potenciraju. Ovih dana često se čuju I zlokobni komentari :“ hoće li se izvući ovog puta? “
 
Vreme kada se ludilo zvano Ceca već bilo zahuktalo, nadolazeće sveopšte ludilo, sa mnogo težim i jezivijim posledicama, polako je hvatalo zamajac. I dok se onaj deo nacije koji nije bio spreman za taj talas nadirućeg užasa, šljama, nekulture, ratova, bede i kriminala podsmevao Cecinim tekstovima, njenim izjavama po novinama, njenom oblačenju, imidžu i svemu što ju je činilo popularnom, drugi deo Srbije u nju je gledao kao u boginju. Te devedesete bile su godine bede, kriminala i totalnog raspada sistema vrednosti u Srbiji. U toj i takvoj Srbiji Ceca se izdigla u zvezdu. Narodnjaci su postali zakon, a ljudi „sa one strane zakona“ Cecini momci, prijatelji, obožavaoci...

OSTATAK
S obzirom na okruženje, još kao devojčica prihvatila je narodnu muziku kao svoj put u muzičkom izrazu.
-Za nijansu je prevagnula narodna a ne neka druga vrsta muzike. Da sam rođena, na primer, u Beogradu, verovatno bih bila rok ili pop pjevačica.

  Vladan Lukić, u ovoj priči „prvi poznati dečko Cece nacionale“, danas je „jedino“ potpredsednik Fudbalskog saveza Beograd i aktivan u srpskoligašu FK Sopot.

Svetlana Veličković, u to vreme, na samom početku devedesetih, već je bila velika zvezda. Imala je tri albuma iza sebe, hitove koji su osvajali top-liste radio-stanica. Jedan deo nacije podsmevao se njenim pesmama, izjavama, njenom imidžu i svemu što ju je činilo popularnom, dok je drugi deo te iste nacije u Cecu gledao kao u boginju. Nije im smetalo što se sve češće pisalo o Cecinom druženju sa, eufemistički rečeno, opasnim momcima, sa ljudima koji su bili „s one strane zakona“.

Danas se u novinskim dokumentacijama mogu naći tekstovi u kojima se već tada pisalo da „Svetlana Veličković voli žestoke, opasne i brze momke, mladiće na ivici zakona“. Već tada štampa je pratila svaki njen korak.
Posle Vladana Lukića veoma kratko bila je u vezi sa zvezdarskim „tvrdim momkom“ Dejanom Marjanovićem Šabanom, koji je izrešetan 18. oktobra 1994. godine ispred svoje kuće na Bulevaru revolucije. Za to ubistvo Aleksandar Paunović, poznatiji u podzemlju kao Mali Paun, osuđen je prvostepenom presudom na šest godina zatvora, ali mu je kazna preinačena i pušten je da se brani sa slobode. Međutim, pre nego što je stigao da se vrati u zatvor na dosluženje kazne od 20 meseci, Mali Paun ubijen je 1999. u svom stanu. Imao je tada 22 godine. Šaban i Mali Paun bili su kumovi.

Mira Škorić, drugar i laf

Dok su bili u vezi, Ceca i Šaban često su bili gosti popularnog beogradskog kluba „Bojan Stupica“, koji je do devedesetih važio za mesto u koje dolazi neki kulturan svet. Međutim, taj kulturan i fin svet potisnuli su oni koji slušaju samo Cecine pesme.

U svom feljtonu o Ceci, u delu koji se odnosi na njene ljubavi, u „Novinama“ iz Toronta poznati novinar Marko Lopušina u junu 2005. piše: „Dejan Marjanović Šaban za sebe je znao da govori da je čovek na mestu.“
–Završio sam građevinsku školu, volim da sam u društvu lepih devojaka, da vozim lep auto. Imam „BMW 850“. Priče da sam momak najpoznatije folk pevačice čista su izmišljotina. Ne volim da se junačim, da potežem revolver... Pancir ne nosim, ne treba mi. Trudiću se da ne izigravam živu metu –pričao je Šaban.
„Šaban je u to vreme bio nekrunisani kralj Zvezdare. Imao je trgovinsku firmu i radio na veliko. Voleo je da pokazuje svoje pare i razbacivao se. Želeo je moć i želeo je da to demonstrira. To mu je bila najveća greška, jer drugi iz podzemlja to nisu hteli da gledaju i trpe“, pisao je tada Marko Lopušina, dobar poznavalac prilika u beogradskom podzemlju.

A Ceca, kao da nije marila ni za šta! Živela je brzo, kao da ništa nije moglo da je zadrži. Mediji su zabeležili njen komentar na kratku i burnu ljubavnu avanturu sa Šabanom:

–Ja nisam pojma imala ko je Dejan Marjanović Šaban. Nisam znala čime se on bavi. Upoznala nas je Mira Škorić. Ja u nju imam puno poverenja, ona je pravi drugar i laf (i danas su Ceca i Mira velike prijateljice, prim. aut.). On je meni predstavljen kao fin dečko, koji je obrazovan i pravi džentlmen. Rekli su mi da je vlasnik lanca butika, da je iz fine porodice, da mu je tata arhitekta. Ta veza je ionako kratko trajala.

Oni koji je ne vole komentarisali su da je Ceca uvek izjavljivala da nije imala pojma čime se bave „žestoki momci“ sa kojima se zabavljala i da je uvek „izigravala nevinašce, iako to nije bila“.
Vrlo brzo Ceca je i zvanično postala Beograđanka. Zarađivala je dobro, njeni nastupi plaćani su sve više. Kupila je stan na Banovom brdu. Do tada je, kada je poslom dolazila u Beograd, boravila kod kućnih prijatelja u prestoničkom prigradskom naselju Železnik.

Nizali su se koncerti, uspešno prodavani albumi, ona je bila sve popularnija i obožavanija. Počela je da postaje idol, devojčice su je kopirale, bila je jedna od njih, jedna od onih običnih provincijalki koje su dostigle vrh. A na vrhu je sve. I lepa garderoba, i kola, i novac, i slava, i moć…

Njen osamnaesti rođendan proslavljen je spektakularno, u restoranu „Dunavski cvet“ (kod Sportskog centra „25 maj“). Sevali su blicevi, pozivnice je dobilo pola Beograda. Svetlana je blistala. Osamnaestogodišnjakinja na tronu estradnog Olimpa! Međutim, Ceca je vrlo brzo, kako to obično biva, osetila i gorak ukus slave i bogatstva. Na vrhuncu slave jednostavno je –nestala. Mediji su „poludeli“. Utrkivali su se u tome ko će objaviti „pouzdaniju“ vest o tome gde je naša nacionalna zvezda i šta radi.

 Kukavice!

Međutim, tekstovi o ovoj mladoj pevačici koji su tih dana objavljivani u našoj štampi (1991) nisu bili nimalo afirmativni. Optužbe su bile ozbiljne, tekstovi puni mržnje. To će joj se događati još nekoliko puta u životu, pa i danas. Pisalo se „da su je naši gastarbajteri bojkotovali jer ih je izdala“, jedni su govorili da je pevala za „zelene beretke“, drugi da je u Švajcarskoj pevala sa Halidom Muslimovićem na koncertu gde je na ulaznicama stajalo „Srbima ulaz zabranjen“, potom su krenule priče da u tašni nosi muslimansku zastavu jer je sarađivala sa braćom Esom i Harom Samardžićem (estradni menadžeri). Mediji su je, pozivajući se „na dobro upućene izvore iz vrha estrade koji su često bivali na nastupima naših pevačica u inostranstvu“, pisali da je uvek igrala dvostruku ulogu, „poput najčuvenije špijunke Mate Hari, i da je špijunirala i za Srbe i za Muslimane“. Kada se „čaša prelila“, Ceca se oglasila u medijima:

–Otišla sam u Švajcarsku iz Beograda kada sam se osetila prezasićenom estradom i umornom od svega –pričala je tada ona.
–Otišla sam šest meseci pre nego što se ovaj užasni rat u našoj zemlji razbuktao. Pisali su da roditelji ne znaju gde sam, ali ja sam sa njima stalno bila u kontaktu. Moji roditelji bili su prinuđeni da isključuju telefon, zaključavaju kapiju i drže spuštene roletne. Patila sam zato što je pisalo da pevam samo za Muslimane, i da zarađeni novac šaljem za kupovinu njihovog naoružanja (1. jul 1993, TV Revija).

Uvek je bila strastvena u svemu što radi, pa i kada voli. Tako je tada, o svojoj ljubavi sa Harom Samardžićem, izjavljivala: „Kukavice, i ko to ima pravo da mi sudi i određuje koga ću u životu da volim? Ja sam svog čoveka Haru (Muharema Samardžića, nekadašnju fudbalsku zvezdu banjalučkog Borca, potom i estradnog menadžera, op. aut.) zavolela pre nego što je počeo rat, i zar je trebalo da se raziđemo zbog toga što moju vezu ne odobravaju novine i kolege?“

U emotivnoj vezi sa Muharemom –Harom Samardžićem bila je dok je živela u Švajcarskoj. Ovde su joj to mnogi zamerali, a ona je branila tu ljubav onako kako se to samo radi sa 20 godina. Međutim, život piše romane, pogotovu u Cecinom slučaju. Mnogo godina kasnije (i to je jedino njegovo pojavljivanje u medijima), Muharem –Haro Samardžić, komentarišući glasine i pisanje nekih srpskih medija („Nacional“, 17. april 2002) „da je imao nameru da digne u vazduh halu u kojoj je Ceca pevala na svojoj tadašnjoj evropskoj turneji“, kaže:
–To je sve poteklo od menadžera Rake Marića, vidim da on mene tretira kao nekog šovinistu, vređa me. Njegova sreća je što je to izjavio tamo u Srbiji…

Muharem Samardžić je, kako kaže, „sa Svetlanom, tada Veličković, bio u vezi dugo, skoro tri godine“, i dodaje „da ga ona ne interesuje i da ne želi da se vidi s njom“.
–Bože sačuvaj, to je žena koja mi je mnogo zla nanela. Ja sam za vreme rata završio u logoru zahvaljujući njoj. Mislim da je ona učestvovala u tome. To sam kasnije saznao i to je istina –tvrdio je tada Muharem –Haro Samardžić.
 
Zavitlavam se i trošim

Tada, po Evropi, Svetlana je dobro zarađivala.
–Sramota me je da kažem koliko zarađujem. Dok moja majka učiteljica u Srbiji radi za 25 maraka, ja za jednu subotu i nedelju zaradim 7.000 maraka. I to lako. E sad, mnogo zaradim, ali mnogo i potrošim. Provodim se, idem u skupe restorane, kupujem skupu garderobu. Zavitlavam se. Volim burno da živim. Sve potrošim i onda dođem kod keve da tražim lovu. Normalno, prethodno dam svojima. I sestri.
Sve što je Svetlana tada izjavljivala kao „da ima neku posebnu težinu, sudbinsku notu“, kao da to nisu bile izjave dvadesetogodišnje devojke.

–Moj tip je tip koji bi umeo da udari šakom o sto. Koji bi bio pravi frajer. Koji ima svoj stav. Volim čvrstu mušku ruku, ali ne volim da mi neko naređuje. Pa tako, u stvari, ne znam šta hoću –pričala je Svetlana Veličković. Kada su je pitali da li razmišlja o deci, Ceca je govorila:

–Volela bih blizance. Dva sina potpuno ista. Sve volim duplo. I sve mi je malo. Imam gladne oči. Rekla sam već da ima neki đavo u meni što me tera na svašta, i neki anđeo koji me čuva, pa verujem da će sve biti dobro.
Čini se da Svetlana nije ni mogla da pretpostavi da će njena karijera trajati ovako uspešno i dugo, niti da je mogla da sanja šta će joj sudbina sve doneti. U dobrovoljnom izgnanstvu, kada je odgovarala na pitanja o karijeri (a imala je nepunih 20 godina), rekla je:

–Radiću nešto vezano za muziku, medije, sa puno, puno ljudi oko sebe. U četiri zida sigurno neću biti (nije ni slutila da će joj naredna decenija doneti samicu u Centralnom zatvoru), tada bih umrla.
Diskografija ikone turbo-folka je bogata, prodata u ogromnim tiražima. Do 1991. izdala je četiri albuma (Cvetak zanovetak; Ludo srce; To, Miki; Babaroga).

Veza sa Harom Samardžićem, kažu upućeni, burno se završila, a Ceca je želela da nastavi karijeru tamo gde je stala, ne sluteći da će ona dostići vrtoglave visine. Drugi, opet, tvrde da je Arkan otišao u Švajcarsku i „vratio je svome jatu“. U Beograd se vraća 1993. godine, kada snima album „Šta je to u tvojim venama“, što je vratolomna prekretnica u njenoj karijeri, kažu oni koji se smatraju njenim ozbiljnim biografima. Zatim sledi „Kukavica“, pesma koja postaje hit godine, a Ceca održava svoj prvi koncert pred 10.000 ljudi na stadionu Tašmajdan (pesmu „Kukavica“ pevala je sedam puta na bis).

Šišanje

Igubila je više od deset kilograma. Usledilo je šišanje na kratko, i sve to rasplamsavalo je priče koje su imale najneverovatnije zaplete i aktere. Jedni su pričali da je Ceca smršala zbog toga što se u Švajcarskoj drogirala, drugi da su je Muslimani (ne zna se koji) držali zatočenu, treći… Svetlana je na te optužbe jednostavno odgovorila:

–Smršala sam zbog najjednostavnijih razloga, puno sam radila, a i sekirala sam se mnogo zbog laži koje su o meni objavljivane u Srbiji, pisali su gluposti i o mojim roditeljima, što me je posebno bolelo, i jednostavno nisam imala apetit. Kada sam otišla u posetu roditeljima u Žitorađu, majka me je stalno jurila sa hranom po kući i vikala: „Jedi, dete, vidi kako si mršava, razbolećeš se“, ali sam primetila da se i njoj dopada moj novi izgled, da i ona vidi da je to lepo.

Cecino šišanje na kratko već je legendarno, kao što će kasnije svako njeno menjanje imidža razluđivati naciju, više od svih izbora, političkih smena i turbulencija u društvu. Priče o Cecinoj kratkoj kosi išle su (opet) od toga da su je ošišali Muslimani do toga da je to uradio Željko Ražnatović Arkan, kada ju je (na molbu njenih roditelja, takođe pisanje tadašnjih novina) „oteo iz lošeg društva Bošnjaka“.
Cecin privatni život više liči na opasno uzbudljiv scenario nego na život obične smrtnice, pa bila ona i „nacionalna heroina“, „kraljica srpskog turbo-folka“.
   Arkan

Ljubavna priča Cece i Arkana počinje rečenicom: „Možete svi da se poubijate, ja ću se udati za njega jer ga obožavam“, koju je Ceca izgovorila svojim roditeljima! Kategorične i pomalo zastrašujuće izjave ljubavi prema Arkanu, Ceca je opevala i u svojim pesmama. Kada ga je upoznala, „odsekle su joj se noge“, ali se kasnije odlično snašla u svetu „ratnika“. U vreme kada je Srbija grcala u sankcijama, udala se za komandanta. Na svadbi, ispred hotela „Interkontinental“ – desetine džipova, krava i tele, a unutra dijamantske ogrlice, kavijar, guščje paštete...
  
Dok je još boravila u Evropi i pevala u srpskim kafanama, Ceca je, putujući iz grada u grad, „stala na jednoj benzinskoj pumpi“. I to će biti „istorijsko zaustavljanje“, kako će se kasnije ispostaviti. Svetlana Veličković je, kako je kasnije pričala, „nehajno prelistavala stranu štampu“. „Nešto“ ju je magnetski privuklo da uzme nemačko izdanje „Plejboja“, „iako nije znala ni reči nemačkog jezika“. I tu je ugledala njega –Željka Ražnatovića Arkana. Kako je kasnije govorila, tada je ugledala „najlepšeg muškarca na svetu“ i pomislila: „Dakle, to je taj čuveni Arkan!“

–Bio je to najmuževniji i najzgodniji muškarac kojeg sam ikada u životu videla. To je bio neki tekst o njemu kao ratniku. On je bio u uniformi. Delovao je odlučno, moćno opasno –govorila je Ceca prisećajući se kako je prvi put ugledala „čoveka svog života“.
Svetlana Veličković se 1993. godine vratila u Srbiju i bio je to njen veliki „kambek“, iznad očekivanja svih estradnih ljudi, pa i nje same. Album „Šta je to u tvojim venama“ prodavao se u rekordnim tiražima, pesma „Kukavica“ postala je apsolutni hit, nizali su se uspešni nastupi, koncerti u prepunim halama.
Ponovo na vrh

–Počela sam da obaram sve rekorde u zemlji, vratila sam se na sam estradni vrh, gde sam i bila pre odlaska u Švajcarsku. Onda je stigao poziv menadžera Baneta Stojanovića da se zajedno sa Džejom i Oliverom Mandićem pojavim u Erdutu. Tek kada smo stigli u Slavoniju, primetila sam da je to ratno područje (?!). Kod prvih barikada shvatila sam da idemo da pevamo za Arkanovu gardu. Setila sam se da sam ga videla u nemačkom „Plejboju“, i bila mi je velika provokacija da ga lično upoznam, pogotovu što se pričalo da sam već imala jedan neprijatan susret sa njim prilikom kojeg me je ošišao, jer sam se zabavljala sa Muslimanom.
Da se ne lažemo, posle svega što sam čula o njemu, uhvatio me je strah. Ali pošto sam uvek volela zabranjeno voće, rešila sam da idem do kraja, pogotovu što smo se na putu do tamo, Oliška, Džej i ja super zezali. Međutim, kada smo došli do prvih barikada, dlanovi su mi bili potpuno mokri od nervoze. Zamolila sam Džeja da zaustavi auto i rekla da želim da se vratim za Beograd. Džej je rekao da sam „luda što odustajem maltene ispred kapije“.
Za vreme smotre vojske, sedeli smo sa strane i čekali da počne. Snimila sam ga na stotinak metara. Stajala sam do nekog generala, i prokomentarisala: „Uh, kakvo mače! Ko je ovaj tip? Bruka kako izgleda!“ Čovek samo što se nije šlogirao. „Da li si ti normalna? To je komandant!“ Željko je jedini bio u odelu, a ja sam sve vreme očekivala Arkana u maskirnoj uniformi. Prišao mi je da se upoznamo i rekao: „Jesi li ti ta zvezda koju ja redovno šišam?“ –pričala je očarano za „Plejboj“ 2005. godine naša folk diva.

Ceci su se „odsekle“ noge, i već tada je „znala da je to čovek njenog života“. Arkan u to vreme osniva Stranku srpskog jedinstva i na promocijama stranke često su gostovale estradne zvezde, među kojima i Ceca. Ona je, kaže, tada „već bila smrtno zaljubljena“.

–Činilo se da me kao ženu uopšte ne primećuje. Bila sam klinka, imala sam kratku kosu i 48 kilograma. Namestilo se da stalno nekud putujemo zajedno. Ponašala sam se kao pravi agresor. Napadno sam mu se udvarala. Stalno sam mu govorila kako je lep i zgodan, a on me je pitao: „Šta to pričaš mala?“ Uspevala sam da ga zbunim tako što sam mu ponavljala koliko mi se sviđa. Željko je u to vreme bio strašno krut i zatvoren. Retko se šalio. Posle je pored mene potpuno podetinjio. Ignorisao je moje udvaranje, a onda se, valjda, prvi put predao.

Pokoreni Arkan

Romansa je počela. Željko Ražnatović je u to vreme bio u drugom braku sa Natalijom Martinović, i imao je sedmoro dece iz dva braka (Mihajla, Sofiju, Anđelu, Milenu, Nikolu, Vojina i Mašu). Kada nije bio na ratištu, Arkan je bio biznismen. Bio je vlasnik poslastičarnice, pekare, više privatnih kompanija („SDG kompani“, „Ari kompani“, „Vizantin kompani“, stambene zadruge „Šumadija“, kazina „Grand“ u hotelu „Jugoslavija“, kasnije i FK Obilić).

„Devojčurak iz Žitorađe“ bio je fatalan za „strašnog i opasnog komandanta Srpske dobrovoljačke garde“. Kažu upućeni da je u domu Ražnatovićevih tada bila drama, jer se „pojavila druga žena“. Arkan je, navodno, jednog dana svojoj, tada zakonitoj supruzi Nataliji, priznao da je zaljubljen i da „jednostavno ne može više da živi bez Svetlane“. Ceca priznaje da tada nije smela da kaže svojim roditeljima s kim je u vezi. Međutim, kada su Arkan i Ceca već bili vereni i kada su doneli odluku da se venčaju, Svetlana je odlučila da ode kod roditelja i saopšti im radosnu vest.

–Rekla sam im da ću se udati za Željka. Do tada sam to krila kao zmija noge. Mama je rekla: „Za Šašića? Divno. On je sjajan momak“. Ćale se u to nije mešao. Samo me je pogledao i rekao: „A, Šašić?“ A ja im kažem: „Kakav, bre, Šašić? Udajem se za Željka Ražnatovića Arkana!“ Ljudi kad nisu popadali. Možda su ranije nešto i načuli, ali su se nadali da će da me prođe. Onda se otac uozbiljio: „Budeš li to uradila, ja ću te se odreći!“ Znala sam da me samo plaši. Gde da me se odrekne? „Možete svi da se poubijate, ja ću se udati za njega jer ga obožavam“, rekla sam im. I, kada je Željko prvi put došao kod nas, sve je funkcionisalo kao po receptu –pričala je Ceca.
  Svadba decenije

Godine 1995, usledila je, kako su je neki mediji nazvali, „svadba decenije“. Postoji podatak da je tu svadbu pratilo 36 novinskih redakcija, 22 domaće i 14 stranih. Novine su se utrkivale ko će napisati više detalja sa „ovog istorijskog događaja“. TV Pink, tada mlada TV stanica, direktno je prenosila ovaj događaj. Mediji beleže da su se svatovi okupili u nedelju ujutro (19. februar 1995), po velikoj kiši i mraku u 5.30 ispred štaba Srpske dobrovoljačke garde na Banjičkom vencu. Formirala se kolona od 56 džipova, predvođena jaguarom koji je umesto registarskih brojeva imao ispisano „Ceca i Željko“.

Na autoputu Beograd–Niš, svi su primetili dugu kolonu luksuznih automobila, od kojih je svaki imao srpsku zastavu. Ispred mladine kuće u Žitorađi orkestar trubača Bakija Bakića svirao je Cecinu „Kukavicu“. Kada su izašli iz svojih besnih džipova svatovi su „junački“ zapucali iz stotinu pištolja marke „mauzer“ i pušaka (raznog kalibra).
Kažu da su pucali momci iz Arkanovog obezbeđenja, kojih je bilo oko stotinu! Željko Ražnatović je nosio crnogorsku narodnu nošnju, na grudima je imao lanac od dukata, sa krstom velikim 15 centimetara, a na obe ruke bleštalo je prstenje sa brilijantima! Mlada je svog voljenog dočekala u jeleku, anteriji i cipelama sa visokom štiklom, umesto opanaka. Tada je nastalo ono čuveno „Arkanovo nepogađanje jabuke“ ispred kuće. Naime, pošto nije uspeo ni iz drugog pokušaja da obori jabuku zakačenu na visokom stubu ispred kuće, svatovi su povadili naoružanje, te je „zapraštalo sa svih strana“ i jabuka je zajedno sa motkom pala! Žitorađani tvrde da je njihovo selo danima zbog toga bilo bez struje. Taj „promašaj“ Ceca je zdušno demantovala:

–Nije tačno da nije skinuo jabuku! Imam video zapis! Skinuo je posle šestog pokušaja. Zar nije normalno da se mladoženji tresu ruke? Ne sreće se ovakva mlada svaki dan –branila je tada Ceca nišandžijsku čast svog đuvegije. A neki su tvrdili „da je za sve bio kriv jak vetar koji je tog dana duvao u Žitorađi“. Usledilo je uobičajeno „prodavanje mlade“. Sestra Lidija „prodala“ je Cecu tek kada je od devera primila dva brilijantska prstena, dva ručna sata i 140 dukata! Zet je nakon toga tastu, tašti i svastici poklonio po jedan zlatan prsten sa dijamantima!

U beogradsku crkvu svetog Arhangela Gavrila mladenci su stigli oko 14 časova. Ceca je bila u beloj venčanici sa čipkanim šlepom od 12 metara, a Arkan u oficirskoj uniformi srpske vojske i sabljom oko pasa. Ovaj brak morale su da odobre crkvene vlasti pošto je mladoženja stariji od mlade više od 15 godina. „Olakšavajuća“ okolnost pronađena je u tome što je mladoženji to prvo crkveno venčanje –prethodna dva braka bila su građanska. Kumovali su im novinarka RTS-a Maja Pavić (kasnije izrešetana zajedno sa Radoslavom Čaldovićem Ćentom u kolima ispred Kluba književnika) i Borislav Pelević, Arkanov ratni drug, danas predsednik Stranke srpskog jedinstva.

Krava i dijamanti

Građansko venčanje obavljeno je u svečanoj sali hotela „Interkontinental“, kojem je prisustvovalo oko 500 zvanica. Mediji su bili gladni svakog detalja sa ovog venčanja, tako da se do svake sitnice znalo šta se nalazilo na meniju.
Za ručak je služena guščja džigerica, jaja punjena kavijarom, pršuta, valdorf salata, losos, file „kolbert“, ćureći medaljoni, torta „esterhazi“, preko 100 vrsta sitnih kolača, a svadbena torta bila je teška oko 70 kilograma. Troškove svadbe platio je kontroverzni italijanski biznismen Đovani di Stefano, kao poklon mladencima. Pričalo se da će im kuma pokloniti trkačkog konja. Međutim, Pavićeva im je darovala salonski set sto i tri fotelje.
Preko puta hotela „Interkontinental“, uz traktor stajala je privezana krava sa teletom, dar porodice Jerković. Dever Stojan Novaković mladi je kupio džip marke „grand čiroki“ i skupoceni nakit (marke „bulgari“) koji je mlada nosila na venčanju.

Veliku prašinu, skoro deceniju kasnije, podigla je priča o skupocenoj ogrlici sa venčanja. Pukovnik Dragan Karleuša, tadašnji prvi čovek bogradskog MUP-a, izjavio je da je prilikom akcije „Sablja“ u pretresu kuće Svetlane Ražnatović u ulici Ljutice Bogdana br. 3, pronađen nakit koji je ukraden iz kuće austrijskog kancelara Franca Vranickog.
 
- Čuvenu priču oko skupocene ogrlice koju je Ceca nosila na glamuroznom venčanju 1995. godine, gotovo deceniju kasnije pokrenuo je pukovnik MUP-a Dragan Karleuša (otac pevačice Jelene Karleuše, prim.aut.), tadašnji prvi čovek beogradske policije. Prema njegovim rečima, prilikom pretresa kuće Svetlane Ražnatović u Ulici Ljutice Bogdana, pronađen je nakit koji je ukraden iz kuće austrijskog kancelara Franca Vranickog. Prašina oko ogrlice je dignuta, a iako je Svetlana sve demantovala i priča oko ogrlice ubrzo bila zaboravljena, mrlja je ostala.
–Dogovor je bio da, kada izađem iz pritvora (Ceca je uhapšena u akciji „Sablja“ i provela je 121 dan u Centralnom zatvoru), dođem i dam izjavu povodom toga, i da ponesem nekoliko fotografija sa venčanja, jer sam ogrlicu tada, navodno, nosila. Tako sam i uradila, a oni su rekli da to nije ta ogrlica. I na tome se završilo. Posle dva meseca dotični gospodin (Dragan Karleuša, op.aut.) počeo je da me proziva po novinama iz čista mira –rekla je Ceca u intervjuu magazinu „Plejboj“ 2005. godine.

U mnogobrojnim intervjuima, na novinarska pitanja tipa „da li joj je suprug nakit kupovao u juvelirnicama“, te „šta kaže na to da je njen suprug u evropske banke ulazio kao u samoposluge“, Svetlana je ovako odgovarala:
–U svom životu hrabrije stvorenje nisam srela. To je ona luda odvažnost koja prelazi u egzibicionizam. Taj čovek je sve smeo. Kako žena da ne umre za njim. Perfektno je govorio pet jezika, pročitao je svu svetsku književnost, koga sve nije citirao!!! Vreme tih svojih odmora (?!) znao je pravilno da iskoristi. Znači da je bio inteligentan tip. Plus ludo hrabar i povrh svega neviđeno nežan. To potpisuje žena koja je sa njim pet godina delila i dobro i zlo. U kući je bio prava beba. Mnogo gluposti i najokrutnijih laži pisano je o njemu. Nisam verovala u to. Na primer, priče da je Mihajlovoj (Arkanov sin iz prvog braka) majci zalepio glavu o ringlu. Upoznala sam tu ženu, vrlo je fina, i to je jedna od mnogobrojnih laži o njemu.
Cecomanija

Ako je i svojim prvim albumom (koji je izdat 1988. godine, kada je imala samo 15 godina) postala popularna i poznata, a kasnijim radom, albumima i hitovima pela se ka estradnom vrhu, od udaje za Željka Ražnatovića 1995. godine ona postaje najglamuroznija i najtraženija pevačica na estradnoj sceni. Njen izgled drastično se menja, ona dobija na glamuru i izgledu dive, na albumima su angažovani majstori zanata, a spotovi za njene pesme rađeni su na najvišem produkcijskom nivou, postaju sofisticiraniji i estetizovaniji. O popularnosti govori i podatak da je dvočasovni video snimak sa svadbe prodat u više od 100.000 primeraka.

Samo nekoliko meseci posle udaje, u prepunoj hali „Pionir“ održava solistički koncert, za koji mnogi kažu „da je nešto što Srbija do tada nije videla“. Scenografija je bila veličanstvena, a Ceca heroina novog doba. Svi se sećaju izvođenja pesme ispod ogromnog svetlucavog krsta, gde srpska novokomponovana ikona peva tekst „Isuse, daj mi lavlje srce, da preživim dane buduće“. Ostaće upamćeno i da je Arkan na kraju koncerta izašao na binu sa 101 crvenom ružom u korpi. Svaka, ili skoro svaka devojčica u tada smrvljenoj i siromašnoj Srbiji, poželela je da bude Ceca, da ima svog viteza koji je za sve surov i opasan, „strah i trepet“, a za svoju princezu „umiljato stvorenje koje joj ispunjava svaku želju“. Baš kao u bajkama.

–Potpuno sam bila opsednuta njime. I užasno posesivna. Kao da je on vojnik, a ja komandant. Gde mi se oko zaustavilo, to je bilo moje –govorila je Ceca.

U porodilištu „Narodni front“ Ceca je 10. decembra 1996. rodila sina Veljka carskim rezom. Njoj je to bilo prvo, a Arkanu osmo dete. Njihovo drugo dete, ćerka Anastasija, rođena je 25. maja 1998. godine.

Život u dvorcu

Novinar „Obzervera“ Adam Hajgubotom pravio je reportažu o Ceci Ražnatović i ovako opisivao „dvorac srpske turbo-folk kraljice“, u koji je mali broj odabranih mogao da uđe.

„Vila u Ljutice Bogdana 3 jedna je od najpoznatijih pomodnih tvrđava sagrađenih u slavnim danima prestoničke kriminalne elite: turbo kuća. Vila je velelepna: salon za primanje sa veštačkim vodopadom, bazen u podrumu sa mozaicima i veštačkim palmama koje je Ceca specijalno uvezla iz Holandije. Na gornjem spratu, kada se prođe kroz niz kožnih vrata, stiže se do sobe za igru, i do gostinskih soba. Iz kule, koja se nalazi na vrhu kuće, pruža se pogled na ceo Beograd. Ceca nam je pokazala Željkovu kolekciju slika srpskih umetnika. Skoro svaka pokazuje poraz i katastrofu iz Prvog svetskog rata. Ispred dečje sobe je slika čoveka sa povezom oko očiju koji se sprema za pogubljenje. Pored sobe za igru je slika skeleta u pocepanoj uniformi koji leži na nekoj pustoj poljani, sa bajonetom u blatu, a ptice nadleću iznad leša“.

Izgleda da je ovakav enterijer zbunio i šokirao engleskog novinara, koji nije znao da su za mnogu decu u Srbiji priče o srpskim mitovima bile uspavanke, dok su za neku koja su bila žrtve mitomanije „nekih ozbiljnih ljudi“ (tada aktuelnih političara), zgarišta, izbegličke kolone i smrt, predstavljali, nažalost, najstvarniju stvarnost.

Ceca za novi milenijum

Kada je započela vezu sa Arkanom, Ceca nije zapostavila karijeru. Objavljuje albume (1994. „Ja još spavam u tvojoj majici, 1995. „Fatalna ljubav“, 1996. „Emotivna luda“, 1997. „Maskarada“, „Ceca 2000“) koji su bili tiražniji jedan od drugog. Nacija je obožavala hitove „Beograd“, „Idi dok si mlad“, „Maskarada“ i obožavala je Cecu. Ona polako za mnoge postaje mit.

Posle NATO bombardovanja Ceca snima album „Ceca 2000“ uz do tada nezapamćenu kampanju za jedan estradni projekat, pod nazivom „Ceca za novi milenijum“, i pred sam doček Nove godine pravi glamuroznu promociju u hotelu „Inerkontinental“. Za Cecino ime postali su previše mali i beznačajni sinonimi: decenija („svadba decenije“), kraljica („kraljica turbo-folka“), nacija („Ceca nacionale“), majka („srpska majka“)… Ceca, i mi s njom, bili smo spremni za novi milenijum, za budućnost. Na promociji ovog Cecinog albuma pojavili su se skoro svi najznačajniji ljudi tadašnje političke i estradne scene (bilo je oko 600 zvanica).
Arkanovo ubistvo

Samo petnaestak dana posle velelepne promocije koja je gla-murom nadmašila sve prethodne, u hotelu „Interkontinental“, 15. januara 2000. ubijen je Željko Ražnatović Arkan. Ona je u trenutku ubistva bila pedesetak metara udaljena od njega.

Za nju je bio besmrtan

– Tek što sam ušla u naš butik u „Interkontinentalu“, čula se pucnjava. Odmah mi je prošlo kroz glavu: Ko ga toliko iznervira? Jer on je za mene bio besmrtan. Ostavila sam ga nasmejanog, šalio se sa svojim prijateljima. Ali kada više nisam čula njegov glas, postala sam svesna da se desilo najgore. Potrčala sam, podigla ga uz pomoć sestre Lidije i Zvonka, koji je pucao na ubicu, strpala u kola. Pokušala sam da ga spasem, ali kada sam mu videla rane, znala sam da je gotovo. Dva metka u potiljak i jedan u slepoočnicu –prisećala se Ceca u pomenutom intervjuu „Plejboju“.

Londonski „Sandej tajms“ doneo je članak Lore Silber (jednog od autora serije „Smrt Jugoslavije“), u kojem piše da je supruga tadašnjeg predsednika SRJ Mira Marković tajno otišla da izjavi saučešće udovici Željka Ražnatovića Arkana i uveri je da njena porodica nema veze sa njegovim ubistvom. Kako je tada preneo BBC, Silberova je tvrdila da je Markovićeva to učinila strahujući da bi neko od Ražnatovićevih ljudi mogao da se osveti njenom sinu Marku zbog eventualnih sumnji da je umešan u ubistvo.

Svi mediji, i strani i domaći, utrkivali su se tada da jave ko je sve odlazio da Ceci izjavi saučešće.

Teški dani

Posle ubistva supruga Svetlana Ražnatović potpuno se povukla iz javnog života. Godinu dana nosila je crninu. Nije se oglašavala u medijima.

Ali, ni dani žalosti Svetlane Ražnatović nisu mogli da proteknu „u miru“. Naime, Natalija Martinović, Arkanova supruga pre Cece, pokrenula je privatnu tužbu protiv nje, tvrdeći da vila u Ljutice Bogdana broj 3 na Se-njaku i dalje pripada njoj i da je se nikada „ugovorom o poklonu“ (u Arkanovu korist) nije odrekla. Tvrdila je tada da je njen potpis „na ugovoru falsifikovan“. Međutim, sudski veštak, grafolog Dragana Otavić, izjavila je da potpis na ugovoru ipak pripada Nataliji Martinović, odnosno da nije falsifikovan. Advokat Svetlane Ražnatović rekao je da je tužba neosnovana, navodeći da je Željko Ražnatović brinuo o svojoj bivšoj supruzi Nataliji i njihovoj deci, kao i da je na Natalijin račun slao ogromne sume novca, „a to ne bi učinio čovek koji falsifikuje ugovore“, i dodao „da je povod za ovu tužbu ljubomora prema suparnici, koja je poznata pevačica“.

Posle suprugovog ubistva za Svetlanu su usledili teški dani, ali i dani kada je njena karijera postala nedostižna za gotovo sve izvođače u republikama ex- -Jugoslavije. Samo taksativno nabrajanje činjenica iz privatnog i profesionalnog života Svetlane Ražnatović od 2000. do danas deluje neverovatno.

Prva pojavljivanja

Posle godinu dana, Ceca se u javnosti prvi put pojavila na suđenju optuženima za ubistvo supruga. Nije davala nikakve izjave, ali je ostalo zabeleženo da je rekla, obraćajući se prvooptuženom Dobrosavu Gavriću: „Đubre jedno izdajničko. Smradu odvratni! Mogu do sutra da te gledam!“ („Danas“, 8. mart 2001). Govoreći sudiji, na suočavanju sa Gavrićem u Palati pravde, Svetlana je rekla: „Želim da bude osuđen na smrtnu kaznu, a ostali maksimalno!“

Ceca počinje polako, diskretno da se pojavljuje u javnosti, u društvu najbližih. Nema je na naslovnim stranama, ne gostuje u TV emisijama. Ali, i dok je u ma-njem krugu ljudi te godine proslavljala svoj 28. rođendan (za razliku od 2006. kada je proslava bila u specijalnoj emisiji na TV Pink pred milionskim gledalištem), dogodio se skandal.

U restoranu „Stupica“, gde je slavila rođendan, izbila je velika tuča i Milorad Ulemek Legija, u to vreme pukovnik specijalnih antiterorističkih jedinica, pucao je po lokalu i demolirao ga. Zbog toga mu je određen pritvor od 30 dana, a ubrzo je i penzionisan, pošto je već imao jedan incident (demoliranje diskoteke u Kuli). –Ljuta sam i razočarana pisanjem medija. Nikakve veze nemam sa tučom u „Stupici“. Proslavili smo moj rođendan, sve je bilo mirno i tiho, lepo smo se razišli nešto posle tri po ponoći. Pojma nemam šta se posle toga događalo u restoranu, niti imam bilo kakve veze s tim –bila je kategorična tada Svetlana Ražnatović.

Povratak na velika vrata

Njeni obožavaoci čekali su nestrpljivo da se vrati na scenu. I oni koji ne vole njenu muziku čekali su da vide šta će se desiti sa Arkanovom udovicom i da li će se vratiti na scenu. I oni koji ne vole njenu ličnost i delo, pratili su šta se sa njom dešava.

Ona se vratila na velika vrata. Iste 2001. godine izdala je album „Decenija“, a dan posle svog dvadeset devetog rođendana (15. jun 2002) napunila je „Marakanu“. Podaci govore da je na koncertu bilo više od 80.000 ljudi, atmosfera je bila uzavrela, a koncert je trajao preko tri sata. Direktno ga je prenosio TV Pink. Folk diva se za veliki povratak sama pripremala i u svojoj kući, koja je tik pored stadiona, sa papilotnama na glavi, kako je sama sa osmehom pričala, gledala kako se stadion puni. Na bini su se tada prvi put pojavila i njena deca, Veljko i Anastasija, što je izazvalo potpunu euforiju među prisutnima, naročito Veljkova podignuta tri prsta uz pesmu „Đurđevdan“. Koncert je završen velikim vatrometom, a svi mediji mogli su samo da pišu o velikom spektaklu i velikom povratku Cece nacionale.

Iako je njena senzacionalna karijera ponovo potvrđena, život je za Cecu spremio novi obrt i namenio joj krimi scenario.
 
Ona je do sada jedina naša zvezda čiju je svadbu direktno prenosila najgledanija TV stanica. Ona je
jedina zvezda koja je, samo da bi obeležila rođendan, dobila emisiju. Ali, ona je i jedina naša zvezda takvog ranga koja je uhapšena zbog povezanosti sa organizovanim kriminalom i koja je bila 121 dan u zatvoru. I koja je danas zabranjena na TV stanici s početka priče...

Koncertom na Marakani, prvim javnim nastupom posle ubistva Željka Ražnatovića (u junu 2002), koji je direktno prenosio TV Pink Svetlana Ražnatović sa nepunih 30 godina potvrdila je svoje mesto na tronu srpske estrade. Koncert, koji je bio posvećen ubijenom suprugu, oduševio je sve njene fanove, a i oni koji nisu poklonici njene muzike i njene ličnosti, morali su da priznaju njen veliki, spektakularni povratak. Fanovi su bili očarani svime –njenim nastupom, pesmama, atmosferom, vatrometom na kraju koncerta, a posebna tema bile su glamurozne kreacije Zvonka Markovića. Posebnu pažnju privukla je haljina sa kristalima.
Nacija je licitirala koliko je kristala ručno ušiveno, koliko je haljina mogla da košta… a „Ceca nacionale“ ponovo je blistala u punom sjaju. Koleginice sa estrade, u svakoj prilici izjavljivale su „kako joj nema ravne“, kako je „prva, najbolja, najveća, jedina velika i prava zvezda“. Ona je ponovo vratila osmeh na lice, davala intervjue, gostovala u najgledanijim emisijama. Novinari su se utrkivali u hvalospevima, prestizali jedni druge u neumerenosti obožavanja najveće folk dive.

Predstavnici intelektualne elite Cecu nazivaju srpskim mejnstrimom. Tako filozof Miša Đurković, sa Instituta za evropske studije, za NIN (jun, 2002) izjavljuje: „Svetlana Ražnatović je predstavnik muzičkog mejnstrima u Srbiji, koji okuplja one ljude koji u svakoj zemlji slušaju mejnstrim, dakle prosečnu populaciju od omladine do srednje generacije koja želi da ima modernu, dinamičnu muziku koju može da peva, uz koju može da igra i da se veseli po klubovima, na svadbama i drugim veseljima. To danas zahteva da ta muzika bude mešavina tehno matrica i folklornih elemenata, samo što je šteta što je kvalitet te mešavine uglavnom loš“, i tvrdi da „termin turbo-folk nije žanrovska klasifikacija već ideološka odrednica“.

Cecu ponovo tumače naučnici, raščlanjuju je primenjujući razne metodološke principe ne bi li se objasnio fenomen „Cece nacionale“. Ceca je ponovo na vrhu, lepša i uspešnija nego ikad.
Ali… sa vrha ponovo pada na samo dno. U ćeliju. U Centralnom zatvoru.

Sablja za Cecu

Samo sedam-osam meseci imala je vremena da uživa u spektakularnom povratku i slavi. Dvanaestog marta 2003. ubijen je srpski premijer Zoran Đinđić. Usledila je akcija „Sablja“, a među uhapšenima našla se i nacionalna heroina, osumnjičena da je pomagala u prikrivanju (posle ubistva), glavnih organizatora Đinđićevog atentata, Dušana Spasojevića i Milana Lukovića. U zatvoru je provela četiri meseca, a prvo što je tražila kada je ušla u ćeliju, kako su pričali zatvorski stražari, bila je pinceta. Kasnije, po izlasku iz zatvora, tvrdila je, objašnjavajući svoje odlaske u famoznu „Šilerovu“, da je „Lukovića i Spasojevića upoznala pred koncert na Marakani“.

–U početku nisam ni znala čime se bave, niti sam u životu pre toga čula za taj moćni „zemunski klan“. Oni su mi predstavljeni kao biznismeni, ali šta me briga šta ko radi. Prema meni nisu bili opasni i nikog mog nisu dirali. Mislila sam da je bolje da poznajem takve ljude, a ne da mi se desi da mi sutra otmu ili istraumiraju dete, ili me reketiraju. („Kurir“, 7. februar 2007)

U Centralnom zatvoru Ceca je štrajkovala glađu, pisala pisma tadašnjem ministru pravde Vladanu Batiću sa molbom da joj omogući da „dostojanstveno provede zatvorske dane i spreči gnusne tekstove koji u medijima izlaze o njoj i koji su notorne laži“. Za vreme njenog „tamnovanja“, na Trgu Republike okupili su se njeni verni fanovi (njih oko 2.000) koji su tražili njeno oslobađanje. Bilo je suza, skandiranja njenog imena, uramljenih fotografija. Neki drugi su se pitali „gde se dede ostatak od sedamdesetak hiljada fanova sa Marakane?“ I kao što se negde zaturio i sklonio ostatak njenih fanova, tako su se i neki drugi, moćni i uticajni, sklanjali i nju negde „zaturivali“. Na TV stanicama, umesto njenih spotova, vrteo se i deo video snimka, fotografije na kojima se u jednom restoranu vidi Svetlana Ražnatović u društvu Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića, Dejana Milenkovića i braće Simović (svi pripadnici Zemunskog klana).

Dodata joj je i optužba da je učestvovala u malverzacijama oko prodaje fudbalera FK „Obilić“ (kluba čiji je predsednik prvo bio Arkan, a potom ona). Slučajevi su nekako stali i Ceca se našla na slobodi. Deci je rekla da je bila na službenom putu u Americi.

U blindiranom džipu

Ceca se posle „Sablje“ ponovo blago povukla. Sa decom je putovala van zemlje, uglavnom na Kipar i u Tursku. Novi album „Gore od ljubavi“ izdaje 2004. godine, a autori pesama bili su njeni dugogodišnji saradnici Marina Tucaković i Aleksandar Milić Mili, sa kojim će koju godinu kasnije i prekinuti saradnju, ne u velikoj ljubavi (o tome nešto kasnije).

Svi su sa velikim interesovanjem pratili njeno prvo javno pojavljivanje posle „Sablje“. Na konferenciju za novinare povodom promocije albuma, u „Kolingu“, Ceca je stigla u blindiranom džipu, sa sestrom Lidijom, kolegama i prijateljima Mirom Škorić i Željkom Joksimovićem. Pojavila se u pocepanim farmerkama i crnoj kožnoj jakni, a tada je i objavila da je sa svojim kompozitorom Milijem osnovala izdavačku kuću koja i stoji iza novog albuma. Takođe, otkrila je da joj je konačno vraćen pasoš, koji su joj vlasti oduzele dok je bila u zatvoru. Pesmu „Neću dugo“ posvetila je, kako je sama rekla, svojoj deci jer ju je asocirala na zatvorske dane i sve ružno što joj se dešavalo u životu.

Kada je reč o njenoj pevačkoj karijeri, ponovo je sve bilo u redu. Pesme sa albuma postale su hitovi, počela je da se pojavljuje u medijima, gostuje u popularnim emisijama i imala je razloga da ponovo bude zadovoljna i srećna.

Ali, kao po nekom pravilu, usledio je hladan tuš. U proleće 2005. ambasade SAD-a, Kanade i Australije (zemalja gde je nameravala da održi koncerte) odbile su njen zahtev za vizu. Zvaničan razlog za odbijanje bio je više nego benigan –dokumenta za vize nisu podneta na vreme. Mediji su tada objavili i da joj je australijska ambasada tražila, između ostalog, dokument od vojske da ne podleže vojnoj obavezi, „što naši organi nisu mogli da joj izdaju jer kod nas žene nisu vojni obveznici“.

–Istina je da je moja turneja po Americi i Kanadi odložena zbog toga što još nisam dobila vize za te zemlje. Jedni mi vizu nisu dali zbog toga što sam hapšena u „Sablji“, drugi zbog toga što sam bila Željkova supruga. Mnogi su to jedva dočekali. Ali, nadam se pozitivnom ishodu i mislim da je dobijanje tih viza pitanje dana –nije se tih dana mnogo uzbuđivala Ceca.

Međutim, njen kanadski advokat Mendel Grin otkrio je tamošnjem dnevnom listu „Nešenel post“, a naši mediji preneli, da je „kanadska ambasada u Beogradu odbila Cecinu molbu za vizu zbog njene duge povezanosti s određenim brojem kriminalaca“.

Ako i nije mogla u Ameriku, Kanadu i Australiju, nastupala je tamo gde je mogla, po celoj Evropi, održavajući veoma posećene koncerte.

Uhapšeni mladoženja

Ipak, Svetlana Ražnatović 2005. godine otputovala je u Južnu Ameriku poslom. I kao po nekom pravilu, ni jedna obična „tezga“ sa dobrom zaradom nije bila samo obična. U Argentini je tada, zajedno sa Mirom Škorić i Acom Lukasom, pevala na svadbi kontroverznog srpskog milijardera Dragoslava Ilića, u hotelu „For sizons“ u Buenos Ajresu za fantastičan honorar od, kako se pričalo, 100.000 evra. Međutim, taman što su se pevači vratili sa „tezge“, mladoženja (inače, kum Joce Amsterdama) bio je uhapšen pod optužbom da je švercovao 170 kilograma kokaina. Našim medijima izjavila je:

–Kakve to veze ima? Kako sam ja mogla da znam ko je on i čime se bavi? Što, je l‘ mu piše na čelu ko je? Pa, ne proveravam ja dosijee ljudi sa kojima sarađujem. O Iliću sam jedino znala da se bavi građevinarstvom. Zar mislite da bih na taj put povela svoju decu i sestričinu da mi je nešto bilo sumnjivo? –bila je kategorična u još jednom u nizu „slučajeva“ vezanih za svoje poslovne kontakte.

Kao feniks iz pepela

Prošla, 2006. godina, bila je za nju godina velikih promena. Uz album „Idealno loša“, objavljen te godine, na sebi i oko sebe uradila je više promena nego u dotadašnjih skoro dvadeset godina karijere.

Najpre je otkazala saradnju stili-sti Zvonku Markoviću, koji joj je do tada kreirao posebno glamurozne haljine i za svaki veliki koncert obezbeđivao izgled dive, i angažovala Sašu Vidića, dotadašnjeg stilistu Seke Aleksić. Zatim je napravila drastičnu promenu i od seksepilne crnke postala plavuša. I to ne idealna. Pramenovi, menjanje nijansi sve do koncerta, posle kojeg se ubrzo i vratila u boju koja je potpuno obeležava. Koncert na Ušću i novi album promovisala je na svim televizijama –od jutarnjih programa do posebnih emisija, glamurozne haljine zamenile su farmerke i tinejdžerske majice. Potpuno nova Ceca objašnjavala je da je „uvek želela da proba plavu boju i da je zadovoljna svojim novim izgledom“.

Ako je neko i mislio da je „Marakana“ njen krajnji domet i da su „Sablja“ i njena poznanstva sa ljudima za „koje nije znala čime se bave“ uticali na njenu karijeru, koncertom na Ušću prevazišla je i sve svoje velike domete. Pred oko 150.000 ljudi proslavila je svoje „punoletstvo“ na estradi. Kako bi spektakl na Ušću bio potpun, mobilni operater „Telekom Srbija“ na telefonima posetilaca koncerta ispisao je „Ceca“ umesto uobičajenog „Ušće“ ili „Novi Beograd“.
Na bini su bili najbolji muzičari, plesači. Bina, zvuk, osvetljenje bili su na svetskom nivou. Sto pedeset hiljada ljudi pevalo joj je i rođendansku pesmu (tri dana pre koncerta napunila je 33 godine), a već tradicionalno, uz pesmu „Đurđevdan“, na bini su joj se pridružila deca, Veljko i Anastasija. Pevajući autobiografsku pesmu „Žuto pile“, Ceca je zaplakala, a publika je bila u delirijumu. Koncert je ponovo direktno prenosio TV Pink.

Raskid sa Milijem

Iako je ponovo potvrdila svoj uspeh (i pokazala slabost posle objavljivanja čuvene fotografije sa podignutom haljinom gde joj se vidi celulit, tvrdeći da je reč o fotomontaži i namernoj podlosti onih koji je ne vole, a fotografija je samo obična fotografija, što znaju svi novinari i fotografi u ovoj zemlji), nastupile su promene.

Posle koncerta na „Ušću“ Ceca je raskinula desetogodišnju saradnju sa svojim kompozitorom Aleksandrom Milićem Milijem. Jedni su tvrdili da je razlog što je, za razliku od koncerta na Marakani koji je besprekorno organizovao Raka Marić, koncert na „Ušću“ imao puno propusta. Navode se „amatersko, drsko i alavo pijačarenje oko VIP ulaznica, što je učinilo da ugledne zvanice sede jedne drugima na glavi, a među gostima koji su ostali bez karte našao se i španski konzul.
Drugi su tvrdili da je Mili bio nezadovoljan jer je Ceca, pored njegovih, pevala i pesme drugih kompozitora. Treći, da je Ceca bila ljuta zato što je Mili navodno pregovarao sa Lepom Brenom o pesmama za njen „povratnički“ album. Ceca je samo rekla: „Došlo je do sukoba interesa, što je okončalo našu saradnju“.
  Sa trona na...

I iako je koncert na Ušću prošle godine u junu potvrdio Cecino mesto na estradnom tronu, nastup ispred Narodne skupštine za Srpsku novu godinu 2007, pred parlamentarne izbore u Srbiji (održane 21. januara), ponovo je strastveno pokrenuo one koji je ne cene i ne vole. Njeno obraćanje „voljenom premijeru“, a posle pevanja pesme „Lepi grome moj“, posvećene Željku Ražnatoviću, ponovo ju je iznelo iz okvira muzike, a u mnogima izazvalo podsmeh, gnev i revolt.

Nedugo posle toga, svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera dr Zorana Đinđića, Dejan Milenković Bagzi, rekao je u svom svedočenju „da je Ceca znala da se priprema premijerovo ubistvo, da je imala udela u planiranju otmice vlasnika RTV Pink Željka Mitrovića, da ga je tipovala i pričala pripadnicima Zemunskog klana koliko je Mitrović bogat i da ne zna šta će sa parama, da je od Dušana Spasojevića pozajmila milion evra koje mu nikada nije vratila“, a jedan bosanski tabloid objavio je, pozivajući se na „pouzdane izvore“, da je bila umešana i u otmicu Stefana Živojinovića, sina Lepe Brene i Slobodana Živojinovića.

Ubrzo je usledila i nova, ali prvi put zvanična zabrana emitovanja spotova i njenih gostovanja na Televiziji Pink, televiziji koja ju je „porodila“. Od tada, nije se pojavila ni na jednoj televiziji. A njeno eventualno pojavljivanje na jednoj od televizija sigurno će biti medijski propraćeno uz analizu –na kojoj, kod koga i zašto.

Sve njene tajne

Zašto je ona žena koja tajnu zna? Kao najpopularnija estradna ličnost, žena koja je albumima i koncertima samo ređala uspeh za uspehom i potvrđivala svoje mesto na tronu srpske estrade, zna onu tajnu koja se zove harizma, onaj neobjašnjiv deo koji vrlo popularne deli od poznatih. Koliko je dobrih pevača u ovoj zemlji? Mnogo. Koliko je dobrih pesama, albuma, nastupa? Mnogo. A koliko njih je toliko uspešno i popularno do nivoa obožavanosti? Vrlo malo. Svetlana Ražnatović nesumnjivo zna tajnu uspeha i harizmatičnosti koja malo koga ostavlja ravnodušnim.

Ali, ako je sve u njenoj pevačkoj karijeri jasno i čisto, sve ostalo u vezi sa njom ostavlja mnogo znakova pitanja. Ako je malo talentovanih, dobrih pevača sa dobrim pesmama koji se mogu pohvaliti njenim uspehom jer ona ima „to nešto“, harizmu koja se ne može naučiti već se ima, još je manje pevača kojima su tokom života upućivane tako ozbiljne optužbe, koji su zbog njih bili u zatvoru i koji su okruženi tolikim brojem ljudi iz kriminalnog miljea, a ne znaju čime se oni bave.
A još je manje pevača takvog uspeha i pevačkog renomea čiji su bliski ljudi stradali nasilnom smrću (mladić sa kojim se zabavljala pre udaje za Željka Ražnatovića zvezdarski opasni dečko Šaban... venčana kuma Maja, koja je ubijena u klasičnoj sačekuši sa Ćentom, u kolima ispred Kluba književnika... suprug Željko Ražnatović u Interkontinentalu...) ili onih koji su bili hapšeni.

U njenom životu mnogo je stvari koje „nije znala“, koje „nisu istina“, sa kojima „nema veze“, a za koje je optuživana da je znala, da je istina i da je imala veze s njima. Ako nije znala čime se bavi argentinsko-srpski biznismen kojem je pevala na svadbi, a koji je zatim uhapšen zbog trgovine drogom, da li je moguće da nije znala čime se bave pripadnici Zemunskog klana? Mi ne znamo odgovor. Ako nije tačno da je sa pripadnicima Zemunskog klana pričala o bogatstvu i eventualnoj otmici Željka Mitrovića, kako je moguće da je ružičasti mag odmah zabranio njeno pojavljivanje na svojoj televiziji, taj uspešni biznismen koji lako može da razdvoji banalan trač i laž od moguće istine.

Mnogo je pitanja, malo odgovora, mnogo tajni i skrivene istine, najviše nagađanja i pretpostavki. Ako je zaista i sve za šta je optuživana samo u domenu naučne fantastike, a ona ništa nije znala i lažno je optužena, kako je moguće da se sve dešava baš njoj? I kako je moguće da, i pored svih ozbiljnih optužbi za povezanost sa organizovanim kriminalom, ona ostaje najpopularnija pevačica kod nas?

Hoće li se, i posle zabrane pojavljivanja na ružičastoj televiziji, koja ju je uzdigla, nosila i sa kojom je rasla, a koja još traje, ponovo dići kao Feniks iz pepela? Na kojoj će se prvoj televiziji pojaviti i u kom programu? Kada? Hoće li na optužbe koje je prate biti stavljena tačka, a istina zauvek izrečena? Ima li još nečega što ne znamo i hoće li se iznenada pojaviti neka nova optužba?

Vreme će pokazati ko je zapravo Svetlana Ražnatović. Do tada, mnoge devojčice će želeti da budu kao Ceca, mnoge će želeti da nikako ne budu kao ona. Do tada, ona je najpopularnija i najkontroverznija pevačica kod nas, najvoljenija i najomraženija, žena koja zna... tajnu uspeha i još neke tajne. Svetlana Ražnatović i dalje uzbuđuje, zbunjuje, zapanjuje, iritira i oduševljava balkanski prostor, svidelo se to nekome ili ne. Jer, ako neko zna tajnu uspeha, kako ostati i opstati, zna je ona.

0 коментара:

Постави коментар